‘’Парадокс – највећа слобода избора новинара била је за време дикатуре Милошевића’’
Вељко Лалић, уредник ‘’Недељника’’, добио је награду Александар Тијанић уз једногласну оцену жирија уз наводе да је следбеник једне новинарске појаве која се сматра старовременском и сеже у Тијанићево доба, а то је интригантно, жестоко и духовито писање које истовремено изазива и поштовање и чуђење.
Недавно сте освојили награду за борбеност у новинарском изражавању ‘’Александар Тијанић’’ која се од 2015. године додељује за текстове и прилоге објављене у штампаним, електронским и онлајн медијима, али и за новинарски потез који би завреднео одликовање. Колико вам ова награда значи?
Мени се, морам да признам, свидело образложење комисије, као и то што су у њој седели озбиљни људи. Ја сам знао и Александра Тијанића и знам да он не би имао ништа против тога да је ја добијем. Мени је то доста, иако сам сигуран да је комисија овом наградом наградила цео Недељник за оно што ми покушавамо да радимо, а ја мислим да то јесте једно право, одговорно, етаблирано мејнстрим новинарство. Тако ћемо и да наставимо.
Прошло је шест година од када је Недељник први пут изашао као додатак у новинама Пресс. За то време постали сте самостални, остварили сте сарадњу са Њујорк тајмсом, француским Ле Монд Дипломатик , који једном месечно излазе као додатак уз магазин. Сматрате ли их кључним доприносом успеха и квалитета Вашег рада, и како Вам је то пошло за руком?
Мислим да свакако доприноси кад издајете тако велике листове. И нама су помогли да уз њих сазримо. Што се тиче Монда ми смо желели одавно да обновимо то издање, јер мислимо да постоји велика потреба за тим, али и зато што мало људи овде зна француски, па ни не могу да га читају у оригиналу. Њујорк тајмс је био наша идеја, и данас тај модел, дакле први месечник на свету највеће светске куће, они продају као модел широм света. Није нам било лако да се договоримо. Они ,на пример, нису желели да дају лиценцу у Мађарској и Пољској, пошто нису били сигурни у медије тамо да ли би их адекватно преносили. На почетку су нам контролисали преводе, а и нас су тестирали, макар тако ја посматрам неколико текстова о ратовима или Радовану Караџићу. Данас њихова велика звезда Том Брејди, уредник интернационалних издања, каже да смо му ми омиљено издање. И мени је то вероватно један од највећих комплимената.
Раду магазина доприносе многи српски колумнисти Љиљана Смајловић, Марко Прелевић, Драгољуб Петровић, као и истакнуте личности из света – нобеловац Марио Варгас Љоса, писац Тони Парсонс… Са чијим се текстовима најчешће не слажете, а чији се ставови и размишљања најчешће поклапају са Вашим личним?
То је тешко питање, али мислим да се са већином ретко када сложим. За мене то и јесте поента новинарства. Марко Прелевић је мој најближи сарадник, и један од најталентованијих новинара у овом веку. Иако тотални левичар, и то у оном црвеном смислу, што је потпуно супротно од мојих погледа, сјајно сарађујемо већ десет година. Љиљана Смајловић често је на другој страни од целих новина, или носећег текста, али ја тако доживљавам озбиљне новине. Мени је важно да су све то најбољи новинари, и да сви до једног невероватно пишу. За нас у Недељнику то је једино мерило како би неко добио колумну. Сва та велика имена унапређују и остале и дају допринос целом листу. И ви делујете паметније уколико пишете неколико страница испред нобеловца, и видим да те ствари не разумеју неки сујетни уредници овде. Ваше је да се окружите паметнијим људима од себе, и да правите новинаре. То је разлика између доброг и лошег уредника.
Чувени писац и интелектуалац Умберто Еко у својој последњој колумни за ваш магазин “Када бих владао светом“ наводи и то да млади треба да науче да филтрирају информације које добијају. На који начин бисте ви усмерили младе да проберу информације како би имали ширу слику стварности и реалности?
Мислим да то никад није било лакше, и зато ми је нејасно кад млади то не користе. Ту је гугл за почетак, с којим можете да проверите сваку ситницу у секунди. Мене паушалност нервира, а посебно кад неко износи лоше цифре. Верујте ми да ја проверавам кад ми било ко шта каже око утакмице у НБА, а не неку озбиљнију политичку или светску ствар. У два, три потеза данас можете да проверите сваку информацију, и ја то стално говорим младим људима кад дођу на праксу. Видим да они све мање проверавају. Ми смо имали и рубрику у којој смо рушили митове, све те бомбастичне наслове. Престали смо како бисмо
избегли рат са већим делом штампе који сваког дана објављује фејкњузове.
Упитан да ли има утисак да су новинари и медији у Србији подељени на „оне за и оне против Вучића“, Вучић је одговорио питањем – да ли је некоме забрањено да говори против њега, да ли је неко због тога санкционисан и коме није на нека питања одговорио. Као неко ко се веома успешно бави овим послом, шта Ви мислите о положају новинарства и људи који се њиме баве у Србији?
Забрањено је Ољи Бећковић, једном од најбољих и најпрепознатљивијих српских новинара. Шта ћете даље. Све више људи се повлачи из медија и за мене је то највећи проблем. Почео сам деведесетих када сте могли да бирате редакцију у којој ћете да радите и ја сам 2000. прешао у франкфуртске Вести из Новости, а могао сам да пређем и у Глас, Блиц, Телеграф. То је парадокс, највећа слобода избора новинара била је у време диктатуре Слободана Милошевића. Ја не причам о слободи, пошто су нас тада хапсили, тукли на улици. Убијен је Славко Ћурувија. Али да вас егзистенцијално неко угрожава то није било могуће. И зато је за мене највећи проблем ове куповине Прве и О2 што ми данас знамо да Иван Ивановић и Зоран Кесић, уколико их неко отера, неће ни имати где да раде
У својој колумни “Зашто Тијанић треба да добије улицу у Београду“ и више него осуђујете то што је настала полемика на ту тему и сматрате да он треба да добије улицу пре свега као новинар, јер му и ви сами замерате политички ангажман. У којој мери је је по вашем мишљењу господин Тијанић оставио трага у српском новинарству?
Тијанић је свакако био један од највећих српских новинара и то може да закључи свако ко прочита један његов текст. Његова изненадна смрт је ипак блиска прошлост и зато још трају те полемике. Ја стварно не знам какав је приватно био Милош Црњански, који је мој омиљени српски писац, и који је у једном делу живота нагињао и фашизму, али његова дела су већа од тога. Ми овде причамо о Тијанићевој улици, а не о његовом карактеру или било чему другом. Што се писања тиче, дуго нећемо имати такав таленат. С друге стране, за мене важна ствар што он никада није био агресивни националиста, нити је било шта писао ружно о другим народима, тако да му ја ни морално ништа много не замерам, осим односа са Зораном Ђинђићем.
Мислите ли да у Србији има шансе да се млади, али и они новинари са искуством врате професионалној етици и изузму из канџи политике и “личног мишљења“?
Мислим да има. И мислим да су новинари бољи део овог друштва, иако то данас делује чудно кад кажете. Али, ко још ризикује као новинари? Кога су то још премлатили на улици, оставили без посла због тога што је слободно причао. У овом друшту можда још једино глумци тако наступају. Тако да мислим да су многи нефер према новинарима, не схватају да су они проглашени за политичког противника, да су све чешће и егзистенцијално угрожени… И зато овде има добрих и лоших новинара. И када су добри треба им дати сву могућу подршку.
