Стари занати губе битку против нових технологија, ово потврђују и подаци Националне службе за запошљавање. Само два кожара, један часовничар и ташнер у току протекле године успели су да дођу до посла. За воскаре и крзнаре радних понуда није ни било. Занатлије кажу да држава, осим што им не помаже довољно, слабо ради и на њиховом очувању кроз систем школства.
Старе торбе, поломљене кофере, поцепане јакне и изношене ципеле… у једној од ретких престоничких занатских радњи поправљају чак три члана породице Поповић. Три генерације- дека, син и унук заједничким снагама боре се за опстанак. У центру града, препуна радионица показује да им посла не мањка. Ово је једна од ретких радњи која добија битку. „Ми радимо као један колектив- фамилијарно. Али мора много да се ради. Ради се од осам до дванаест сати, понекад када има посла. Посао је такав- захтеван, муштерије су наше старе. Испоштујемо ми њих, они нас испоштују, радимо, преживљавамо“, објашњава Томислав, средњи члан породице Поповић. Посао је подељен, како кажу, по тежини. Златне ципеле и браон кофер, „чекају“ да буду „враћени у живот“. У радионици свако има свој кутак. Најстарији члан, дека Мирко у белом мантилу, смештен тик до постера патријарха Павла, зашива торбу. Истиче да памти и боље дане. На зиду окачена пожутела диплома, сведочанство тих „бољих времена“. Изнад његовог радног стола натпис „директор“. Пуне руке посла. Време занатлијама не иде баш „наруку“, разлика је осетна, а конкуренција немилосрдна. „Раније, док је била стара Југославија, радили смо велике послове за велике фирме. А сада када су „ушли“ Кинези и унели своју робу, ми смо „спали“ на то да радимо само оправку и слично”, каже дека Мирко и даље објашњава, да се на прсте једне руке могу пребројати они који од занатлије затраже нови каиш, торбу или ципеле.
Како је економска криза закуцала на многа врата, нoвo се ређе купује, а старо све чешће поправља. У Београду има око седам и по хиљада занатских радњи, које деле сличну судбину. А у целој Србији је незанемарљив број предузећа која занталијама нуде радна места. Пошто занатска занимања нису довољно популарна, те фирме ретко кога и запосле. „Имали смо случајеве и страних компанија, које су долазиле у Србију. Распитивале су се и тражиле су одређени број радника, чак на стотине са одређеним занатским знањима. Десило се то да смо им ми одговорили да немамо школе за то или немамо разреде у којима се деца обучавају, нити има довољне практичне наставе. Или су ти занати у одређеним деловима Србије, у које су инвеститори хтели да уложе новац, практично изумрли“, каже Драгољуб Рајић, директор Уније послодаваца Србије, и демантује како за занатлије нема посла. Ипак, најмлађи и даље не желе у занатске школе. Занате од изумирања западне земље штите школским системом , где су као у Немачкој или Аустрији, ђаци поред жељене средње школе у обавези да изуче и неке од заната. Наши ђаци све ређе бирају занат. Кажу, много труда, а зарада мала. Зато не чуди што су нам занатлије у просеку све старије, а младих шегрта у њиховим радњама све је мање. А стари занати без којих се некада није могло, лагано изумиру.
Последњи радови
Видеотека20. новембар 2021.IVAN TASOVAC /GNOSSIENNE (Erik Satie) /Studio.
Мисао дана16. јануар 2016.Артуро Граф
Фотографија недеље16. јануар 2016.Дејвид Боуви
Вести из несвести28. новембар 2015.„Мора да ово није све“ пред београдском публиком