ВЕЧИТИ ГИМНАЗИЈАЛАЦ ИЗ РАШКЕ

„Поштована колегинице Петровић, нисам вам ја баш занимљив за интервју. Но, како год желите“ , написао ми је скромно у једном од мејлова. У башти једног од београдских кафића, тик уз трамвајске шине, сачекао ме је телефонирајући. Изгледа као и сви писци. Некако занимљиво, али не толико одсутно. У белој кошуљи, чешљајући косу прстима и са цигаретом у углу усана, поздрави ме. Вечити гимназијалац из Рашке, студент југословенске књижевности, уредник неких од најзначајнијих књижевних часописа, некадашњи директор издавачких кућа, дипломата у Риму, професор књижевности… Милисав Савић. Разговарати са овом свестраном личношћу, значи исто што и покушати да се на исту страницу ставе- Рашка и Америка, новинарство и књижевност, дипломатија и професура…

„Ооо, па ви имате и диктафон. Тачније два“, рече кроз искрени осмех, „ја када сам почињао да радим, то је била мнооого скупа стварчица! Радећи интервјуе у студентским данима, ја сам записивао, а што не стигнем- стилски сам поправљао. Кући имам чак и писмо у којем Меша Селимовић потврђује да је све то он изјавио.“ Разговор на кратко прекиде конобарица са упадљиво дубоким деколтеом, збуњено је погледах, поручих лимунаду, а Савић настави „за тај први интервју са Селимовићем који је био објављен у „Студенту“ добио сам хиљду и по марака. Замислите, каааква је то лова била! Па ви нећете за било који интервју у данашње време добити те паре!“

КАПОР И ЏИНС

Говорећи о интервјуима које је радио са писцима, о месту уредника репортаже у листу „Студент“, испричао је и зашто као дипломирани студент књижевности није остао у новинарству и присетио се те сада већ чувене генеарције „шездесетосмаша“, којој је припадао. „Те 1968. дубоко сам веровао да постоји иоле слободно новинарство, али године које су дошле разувериле су ме у то. Моје разочарење у слободу штампе, доћи ће касније. Када сам почињао да пишем и тада је било цензуре, али видљиве. Па и данас постоји цензура, али забога невидљива. Генерација из 1968. је желела да мења поредак. Понашао сам се као мали тужилац, сва моја питања су била политички провокативна. Лист „Студент“ је тада био слободнији него многи данас. Ипак, било је и писаца које нисмо волели, један од њих је био и Мома Капор. Његов џинс и кока-кола. И он је то знао. Касније сам постао пријатељ са њим. А остали… политичари ко политичари, многе сам их преживео и надживео!“

АМЕРИКАНКА

Иако, како каже, није био баш нaјбољи студент, понуђена му је професорска каријера коју је одбио јер није хтео да буде „библиотечки мољац“. Ипак, од катедре није могао да побегне, те је српски језик предавао на универзитетима широм света- Лондону, Олбанију, Фиренци, Лођу… „Искрено да вам кажем најлепше ми је било у Америци, да ми је ова памет остао бих тамо, наравно под условом да се оженим неком Американком“, насмеја се од срца и прекрсти ноге. „Али ја сам са тридесет две или три хтео да се вратим кући. Будааала! Мада, када сам био пре три године у Америци, видео сам да се доста тога променило. Када сам ја био тамо није било сиде, а ни терориста.“ Како посао писца није известан ни егзистенција сигурна, говори и то да је неко време провео на бироу, одакле га је Вук Драшковић послао у Рим као дипломату. Да ли је рад у дипломатији утицао на њега као писца, слегнувши раменима је кратко одговорио „још увек не знам, вероватно да.“

АНДРИЈА КУРАНДИЋ

Многе генерације су одрастале, уживајући у мирисима Рашке, уз његове књиге по чијим страницама се „шетају“ најразличитији ликови. Ипак, лик чувеног Андрије Курандића остаје незабораван, јер је обележио многе пубертетске дане. Данас, Савић своје старе рукописе не чува, а књиге написане у младости не чита. „Свако сећање на младост јесте нека врста бола, исто као што је родни крај у литератури једна измишљотина. Лепа или ружна- свеједно. Мој сан је био да побегнем из недођије у којој сам рођен, и зато сам са чежњом гледао на возове које пролазе Ибарском долином. Да сам могао, а нисам јер још увек нисмо били добили чувене пасоше, побегао бих из Рашке. Сада бих можда био у Паризу или Њујорку… „Ипак, како се живот „враћа“ тамо где је и почео, показује Савићев пример, како од Рашке не може побећи. У Новом Пазару је данас професор на факулету. Без обзира што је ипак остао у Београду, сањалачки је говорио кроз облаке дима, палећи цигарету једну за другом. „Све алкохолне и дуванске отрове избацујем из себе играјући тенис. Мада ретко. Помрли су ми сви савременици, а и они са којима сам играо- пронашли су нове партнере. Сада скијам сваке зиме на Копаонику. Приђе ми један пар и пита- је л’ сте ви Милисав Савић? Ја кажем- јесам! Када, девојка поче- ијааааааоо, па ви сте годиште мога тате, свака вам част. Ви скијате, возите кола, а он само седи кући и игра шах. Ја се ту охрабрим, па „удри“ по оном снегу до врата. Паднем и поломим руку. Избаксузирали ми“, насмеја се својој незгоди. Духовотост је једна од Савићевих особина, која се најпре примети. Скромност, искреност, отвореност… Савић данас представља свакако једну од најзначајнијих и најзанимљивијих фигура наше књижевности. Хук трамваја је прекидао разговор. Девојка је пришла столу у намери да прода честитку у хуманитарне сврхе. Једна оловка је спала са стола и откотрљала се до трамвајских шина. Интервју се ближио крају. Пријатељски ми пружи руку, поздрависмо се, а некадашњи гимназијалац из Рашке нестаде у градској вреви. Са знатижељом га испратих погледом. На семафору се указа зелено светло.