ВЕЧИТА ИНСПИРАЦИЈА

Научила сам да ће људи заборавити оно што кажеш или урадиш али никада неће заборавити како си учинио да се осећају“, био је животни мото Мајe Aнђелу која је напустила овај свет 28. маја у својој 86-ој години живота.

 

Мајa је једном речју била величанствена жена. Америчка песникиња, списатељица мемоара, глумица, драматург и истакнути борац за грађанска права. Жена која је непромењено пленила осмехом, шармом и позитивном енергијом. Жена чији се животни пут кретао од жртве силовања и младе мајке која је радила као стриптизета до ауторке песме „On the Pulse of the Morning“ која је прочитана на инаугурацији америчког председника Била Клинтона 1993. године. Ladies Home Journal ју је 2001. године прогласио једном од 30 најмоћнијих жена Америке. 

О свом животу каже да је био једна велика шала, плес кроз песму која је говорила. „Смејем се тако јако, да се готово загрцнем када размишљам о себи“, кратко је описивала свој, благо речено, тежак живот. Са 7 година постала је жртва силовања мајчиног тадашњег дечка, после чега дуго није могла да говори. У 17-ој години је родила сина као самохрана мајка. Посебан однос, пун љубави, подршке и разумевања, који је неговала са мајком је, како сама каже, заслужан за то што она није никада изгубила веру у љубав и људе: „Имајте довољно храбрости да верујете у љубав још једном и увек још једном.“ Сматра да је управо то оно што јој је помогло да пронађе свој пут. Ништа није успело да уништи њен оптимизам. „Моја мисија у животу није само да преживим, већ да напредујем и да то радим са страшћу, саосећањем, хумором и стилом“, каже ова феноменална жена како је саму себе неретко описивала. И заиста то и јесте.

„Мислим да је херој сваки човек који има истинску намеру да овај свет учини бољим местом за све људе“, Маја овим речима започиње своју визију друштва данашњице. Дубоко је веровала у искреност и доброту људи, као и да је свако од нас рођен са некаквим талентом. Сматрала је да ако радимо на себи и трудимо се да будемо што бољи, чинимо мали корак за нас али велики за цео свет и да је изузетно важно очување здравих међуљудских односа. Пошто је и сама била жртва расне дискриминације, против тога се борила читавог живота. Прикључила се Мартину Лутеру Кингу у борби за равноправност, а доста времена је проводила у друштву Малкома Икса и Нелсона Менделе. Саветовала је: „Убеђена сам да су речи ствари. Морате пазити какве речи користите и дозвољавате у својој кући. У Старом завету пише „У почетку беше реч“. Речи су ствари. Морате бити пажљиви. Пазите каквим именима називате људе, да ли користите расне и сексуалне предрасуде. Немојте то да радите. Уверена сам да ћемо једног дана моћи да измеримо моћ речи. Мислим да су то ставри које доспевају на наше зидове, доспевају у новине, на нашу одећу и коначно, у нас саме“.

Маја је радила и као професорка америчких студија на Wake Forest универзитету у Северној Каролини. Оно највредније што је оставила својим студентима јесу њене животне лекције. „Можете се у потпуности остварити само у ономе што волите. Немојте да новац буде ваш циљ. Уместо тога, посветите се стварима које волите да радите и радите их тако добро да људи не могу да скину поглед са вас“ и „Трошимо непроцењиво време на страх од неизбежног. Било би мудро да то време искористимо за обожавање своје породице, неговање односа са пријатељима и живљење својих живота. Жеља да досегнемо звезде је амбициозна али жеља да досегнемо до људских срца је мудра“, само су неке од смерница које је им је Маја давала. Учила их је да знају да дају исто онолико колико и добију, као и да ако нешто знају или науче, то поделе са другима који нису у истој ситуацији. Али оно што је најважније, научила их је да буду храбри, толерантни и да се усуде да следе своје снове.

Иза себе је оставила више од 30-ак дела: аутобиографије, поезију, књиге за децу, есеје, драме… Њено најпознатије дело је збирка 6 аутобиографских књига које су почеле са „I Know Why the Caged Bird Sings“ (1969) која је номинована за Националну књижевну награду и названа њеним magnum opusom. Књига поезије „Just Give Me a Cool Drink of Water ’Fore I Die“ (1971) је номинована за Пулицерову награду.

„Желела бих да будем упамћена као интелигентна жена, храбра жена, вољена жена и жена која учи својим бићем“. Нама је остала вечита инспирација.