Ужас постојања

Марка Шелића сви знају као Марчела. Марчела сви знају као музичара, многи су чули и за његов књижевни рад, док само љубитељи стрипа у Србији знају да је и уредник серијала ,,Дилан Дог” у издању сада већ не тако младе београдске куће ,,Весели четвртак”. Још мало, и овај издавач специјализован за стрип заокружује прву деценију рада. Година је у којој љубитељи истраживача ноћних мора прослављају тридесетогодишњицу објављивања првог броја на овим просторима. Да Дилан и остали јунаци не би остали само део пословично лепше прошлости, Весели четвртак се свесрдно бори за девету уметност у земљи у којој ни првих осам не стоји баш најбоље. Барем једном месечно Марчело има част да својим уводником читаоцима представи нову епизоду Дилана Дога, али и обавезу да у стилу инспектора Блока, који почесто Дилана извлачи из невоље, оправда цртаче и сценаристе када не испуне очекивања. После мноштва зналачких најава и анализа, од Марчела можемо очекивати још само да на тактове Дилановог Ђавољег трилера баци и који стих или напише причу коју би ова композиција дочаравала.

Има ли у Србији довољно читалачке публике стрипова и каква је ситуација у поређењу са неким прошлим временима?

Увек кажем да је ситуација боља но што би песимиста претпоставио, али не баш онолико ведра колико би оптимиста желео. Девета уметност, не само код нас, испашта због новијих, огромном броју људи атрактивнијих облика забаве, али се на своје начине бори да опстане, да увек буде нова и понуди занимљив садржај не само носталгичарима, него и онима који тек стасавају у читаоце. Томе сведочи лепа слика са Сајма књига, заинтересовани средњошколаци и студенати, много бројнији него што бих претпоставио пре девет година, када још нисам био у редакцији. Тиражи нам нису такви да паднеш са столице ако ти их саопштим, али је финансијска конструкција очигледно одржива и у том смислу стабилна. Има ту, дакако, и жонглирања, ако нека едиција иде слабије, радије ћемо јој успорити ритам него да је угасимо. ,,Акробатске” технике којима прибегавамо када тржишна нужда тако заповеди. Једноставно, није тајна, Загор и Дилан су локомотиве, покушавамо да што више вагона накачимо на њих.

Ко чини читалачку публику у Србији? Да ли стрипове највише читају старији људи, махом носталгичари, упркос постојању стереотипа да су они пре свега за децу и младе?

Ситуација је мало специфична код нас због тог несрећног дисконтинуитета који нам се догодио деведесетих. Врло тешко успевамо да надокнадимо ту својеврсну штету, као да нам је тај вакуум свима поделио свест на оно што је било пре, а што сада већ поприма патину потпуне бајковитости, и ово после, што нам изгледа као неки туморни грозд на времену, нешто што уопште не треба да постоји, али ето постоји, па отуд морамо да га трпимо и живимо. Људи мисле да нема рокенрола после Бјелог дугмета и да нема стрипа после Златне серије и Луновог Магнус стрипа, иако су сви ти јунаци негде друге наставили своје авантуре. Оно што покушавамо својим програмом да понудимо јесте баш упоредо објављивање новог, премијерног материјала, и старе, култне приче, почетке сваког од серијала, што због старих читалаца који се у приличном броју враћају, што због нових, које занима како је све то почело. Читалачка публика је, како већ рекох, веома шарена. Наравно да стрип није само за децу. То је само још једна из ризнице предрасуда које неискорењиво владају код нас. Људи мисле да су стрипови само за клинце или за такозване гикове, за штребере који вештачки остају укотвљени у детињству. А реч је само о још једном начину приповедања прича, а приче се не прерастају. Да не говоримо о Фејсбуку, који је мени најинфантилнија ствар на свету, па се цела планета управо детињасто игра, даноноћно.

Како се стрип бори са најездом разноразних забавних програма и друштвених мрежа? Имају ли нови читаоци начина да се упознају са стрипом осим ако не оду на киоск и сами га из радозналости купе?

Мене је стрип привукао баш тако, занимљивом насловном страном на киоску, те верујем да је тај начин и данас могућ. Други начин, стар колико и људи а и данас свеприсутан, јесте препорука. Неко ти препоручи, ти пробаш и увериш се да ли ти је занимљиво или не. А да би остао конкурентан, стрип може да ради две ствари. Може да покушава да се такмичи, да иде у корак са временом, и стрип то чини актуелним темама и осавремењивањем цртачког стила. А може и да, попут старе занатске радње на коју налетиш па ти буде мило што је неко обућар 2017. године, чува то што јесте. Мислим да је комбинација та два, у ствари, прави рецепт.

Има ли нешто што стрип може да понуди, а да не може ниједна друга уметност или медиј?

Стрип је од почетка синергија двеју уметности, што је, чини ми се, већ довољно занимљива лична карта. С једне стране ту је приповедање, које заиста може заћи на терен књижевности, а с друге ликовна уметност. То је његова посебност, као такав је препознат и као такав је ушао не само у популарну културу, где му је и место, него и у свакодневицу. Рецимо, често ћеш у зградама видети упутство за коришћење лифта које је обликовано као стрип. Вајбер и други месинџери имају поља за текст која су управо модификовани стриповски облачићи, са стрелицом ка ономе ко говори. То ће рећи, стрип је далеко присутнији но што лаици примећују.

Какав је однос стрипа и књижевности? Да ли је он антагонистички? Може ли добар стрип достићи вредност добре књиге?

Наравно да може, не мислим да ту постоји било какав антагонизам. Постоје, дакако, и декларисани класичари. Класичари стрипа или класичари књижевности. Они нису претерано склони тим симбиозама, ваљда верујући да свако губи своју супстанцу кад се улије у коктел. Мени је такава суд стран, премда га разумем, не налазим да је било која уметност конкуренција другој. Ово је век еклектике и комбиновања елемената, жанр лагано почиње да бива потиснут мултижанровањем, границе између уметности природно се истањују или чак бришу, и све то може бити пут до настанка неке потпуно нове уметности.

Шта Дилана Дога разликује од других стрипова? Да ли је он нарочито близак књижевности због своје специфичне поетике?

Врло је индивидуално шта ће ти најбоље ,,лећи”. Но, заслугом дивног и недостижног Тицијана Склавија, Дилан је успео да од нечега што је жанровски хорор без икаквих нарочито дубљих претензија прерасте у нешто потпуно друго, неупоредиво раскошније и бременитије поентом. Негде око треће године серијала, епизодом „Успомене невидљивог” и неким назнакама пре ње, Дилан надраста тему постојања ужаса и прелази на ужас постојања. Том егзистенцијалистичком цртом, коју Склави укључује на један управо еклектичан, постмодернистички начин, начичкавајући своје дело линковима и референцама, добија се формула која је овога јунака учинила славним и вољеним. Био то филм или други стрип, била то књига која му се допала, Склави је налазио начина да надахнуто цитира и домаштава. Што би он сам рекао, ми не копирамо, ми цитирамо, и та је пошалица заправо посве истинита. Наравно, није у том подухвату одмагала ни чињеница што је Склави у основи писац, а бавио се и новинарством. Успео је да створи јунака који је, готово анахроно, и лиризован и романтичан и у суштини оптимистички настројен ка животу, иако му ништа не иде баш сјајно, јунака који се иронијом брани од лудила, јунака с тезом да се иза лица обичних, нормалних људи заправо крије сав ужас света, много пре него у ономе ко нам је чудовиштан тиме што није налик нама. То је, осим животне филозофије, нека врста социјалног ангажмана, пре него што се то тако звало. Покушај разликовања онога што нам је необично од онога што је ненормално. Другачије од мене није исто што и ненормално, а с друге стране, иза питомих људи пречесто се крије лажни морал масе, стандарди с дуплим дном и снажна потреба медиокритета да терорише и упросечи оне који нису просечни.

Прве епизоде Дилана заправо не наслућују да ће се он претворити у тако нешто? Биле су то обичне хорор приче са већ безброј пута обрађеним темама као што су зомбији и вукодлаци.

Истина, али има нечега и у естетичности и стилизацији. Тако гледано, наслуте тога шта Склави ауторски може виде се од самога старта, иако саме приче заиста нису биле претенциозне.

Дилан је запао у једну не претерано продуктивну фазу коју су читаоци у Србији недавно могли да испрате. Шта се догодило? Иду ли ствари набоље?

Три деценије касније, Дилан се суочава с једном истовремено згодном и незгодном фазом. Прва епизода стигла нам је 1987. године, у издању новосадског ,,Дневника”, а у Италији је објављена годину дана раније. Када нешто постоји тридесет година, а имаш једну епизоду месечно, и то ако говоримо само о регуларној серији, а у Италији има готово десет едиција осим регуларне, морају се повући извесни резови и донети неке промене. Данас се, отуд, дешава покушај ренесансе серијала под уређивачком палицом новог уредника Роберта Рекионија, једног од сценариста. Ентузијазам тог човека је апсолутно заразан и има разлога за наде да ће успети нешто да уради. Пре неколико година, његова епизода „Матер морби“, која се бави проблемом еутаназије и недвосмислено гласа за, успела је да покрене цело италијанско друштво и подели га. То показује да Дилан Дог и даље има снаге да озбиљно уздрма широку јавност.

Весели четвртак је објавио тек неколико епизода под уредништвом Роберта Рекионија. Када читаоци могу очекивати неке озбиљније промене и осетнији бољитак?

Колико год ми једва дочекали и ову фазу која је код нас актуелна, мора се рећи да је она као кад имаш предузеће у стечају, па дође стечајни директор. Дилан је био серијал у стању парализе, сви су се калупи истрошили, а и даље се на њима инсистирало. Пошто се приче раде доста унапред, Рекиони је, уз свесрдну помоћ колегинице Пауле Барбато, одабрао најбоље од затеченог, од онога на чему се већ радило. Ово, дакле, нису приче које је он иницирао, нити приче које су сценаристи предложили након што им је дозволио да се размашу идејама. Оно што заиста чекамо јесте децембар и прва прича којом заиста почиње Рекионијева фаза, ,,Дубоки свемир”, у изведби Николе Марија и у колору. Онда ћемо моћи заиста да коментаришемо, или бар да начнемо коментарисање, куда све то води.

Пошто је у Италији та фаза већ наступила, какве су реакције читалаца и критике на Рекионијев рад? Да ли се тамо виде резултати?

Ситуација се сасвим извесно поправила. Има људи који нису задовољни, а то је последица оне речи која се и код нас добрано одомаћила: хајп. Чим похвалне гласине стигне до тебе и буду превише бучна, оно што за њима долази, какво год уистину било, вероватно неће бити баш на нивоу очекивања. Рекиони се, између осталог, показује као одличан менаџер пројекта, чак маркетиншки маг. Елем, ако је неко помислио да ћемо поново добити Склавијански квалитет, сва је прилика да нећемо, или бар не још. Међутим, стандард просечне епизоде несумњиво се поправио. Ту су нека нова имена, нови аутори који дају резултате, не сви једнако добре, али чињеница је да се ствар помакла за статуса кво. То је ако говоримо о причама. Што се цртежа тиче, ту су већ сви једногласни да се ситуација прилично, прилично поправила. Рекиони је, без икаквог ласкања и цинцулирања, врло отворено прераспоредио цртаче на креативне задатке који одговарају њиховом ентузијазму показаном током последњих година, што је врло поштено. Уживање је листати регуларну серију почевши од тог ,,Дубокок свемира”. Сума сумарум, ако само мало склонимо у страну превелика очекивања, бољитак свакако стиже, само је питање шта су домети тога, хоћемо ли остати на томе и рећи добро, боље је и тек толико, или ћемо добити нешто што се истински памти, нешто што ће постати нова класика. Епизода која је рађена за тридесетогодишњицу Дилана, ,,Матер долороса” довела је у први план сјајног Ђиђија Кавенага, који сада ради и насловне стране. То је заиста раскошно и лепо оку, а и прича је боља од ко зна колико претходних јубилараца које смо прочитали.

Читаоци су имали прилику да у последњем броју Обојеног програма виде и римејкове неких чувених епизода. Какав је Ваш став према римејковима и може ли их се очекивати још?

Још једна од игара којом се та едиција, ,,DD Color fest” у оригиналу, бави. Њен концепт је од старта баш то, игра, приде обојена. Ту је много гостујућих аутора, али и много ветерана. Може се схватити и као пробни балон за неке будуће креативне и издавачке подухвате. Један од њених резултата је и нови серијал ,,Планета мртвих”, данас веома успешан, а оригинално започет баш на странама Колор феста. Ако нас питаш, о експерименталности се изражавамо веома позитивно. Треба се играти, зашто да не? Не могу се римејкови сматрати некаквим светогрђем, будући да ни на који начин не уклањају оригинале, они постоје и можемо потпуно да игнорсати појаву овога ако нам се тако хоће. То је, уосталом, едиција смишљена да провоцира. Увек се игра цртачким или сценаристичким стилом, или и једно и друго. У Италији је најављен најмање још један такав број, али то није и неће бити стална концепција Колор феста, само једна од многих. Паола и Склави ће, како је најављено, имати по једну причу у том броју. Паола је римејковала чувени ,,Дуги поздрав”, а Склави је узвратио Рекионију, па је римејковао ,,Матер морби”.

Да ли је данашње време веома погодан терен за истраживача ноћних мора? Могу ли се из данашњице црпети нове теме за Дилана?

Ех, па како да не. Ствар је само како томе паметно прићи. Једна од Рекионијевих идеја је и нови непријатељ, корпоративац, парафразирани Бил Гејтс. Рекиони је уверен да је то савремена ноћна мора, да је то зло овога света. Мени то као теза звучи одлично, остаје нам да видимо с каквом су је спретношћу спровели у дело. али сумње нема: то јесте хорор. Три деценије Дилана показују нам шта све можеш подвести под хорор. Tо не мора бити монструм, авет, зомби, све смо то небројено пута видели, сада већ и на малом екрану, не само на великом платну. Ужаси из реалног света могу покаткад бити далеко страшнији.

Да ли су након тридесет година општа места и канони Дилана Дога остали исти или су се разишли на неколико страна па свако може да бира правац који му се допада?

Не бих рекао да су се разишли, основни канон увек је ту и аутори га се морају држати. Али, кажем, видећемо следеће године, јер је Рекиони унео промене и у те чувене устаљености. Рецимо, Блока су напокон послали у пензију, а нови инспектор Карпентер, који није наклољен Дилану, сместа му дође на врата и одузме ону одавно истеклу легитимацију. Но, оно што су стожери Дилана као јунака, у то није дирано. Проблем је претходних година, осим слабије надахнутих прича, напросто лежао у томе што је Склавијев ауторски замах не само немогуће с једнаким успехом поновити, него га је тешко чак и верно имитирати. Један од ненадокнадивих елемената јесте и Склавијев хумор. Он, лечени алкохоличар, баш као и његов јунак, човек који се електрошоковима лечио од депресије, свеједно је успевао да буде тако харизматично духовит. Његово највеће достигнуће је што као депресивац успева да пише приче које су меланхоличне, али не депресивне, а та нијанса разлике веома је важна. Даље, све и да је и могуће изнаћи рецепт за писање Склавијевог Дилана, изгледа да је немогуће писати Склавијевог Груча. Сценаристи пречесто буквално не знају шта да раде са њим. Паола је у једном разговору казала да се они муче данима да реше неко место где би овај требало да начас извири и каже шалу, а онда Склави прочита сценарио и у секунди смисли штос или се пак досети неког већ постојећег који ту стоји као саливен. Све у свему, Дилан је творевина толико ауторска да ти треба баш тај аутор како би то било то. Не вреди проналазити калуп и шаблон. Магични састојак је, изгледа, сам Склави.