Интервју недеље

Увек ме води професионални циљ

26. јун 2015.
Jelena Petrović

Тина Мило

Глумица, предавач, композитор и писац, ништа од овог не може да се изостави када се представља Тина Мило. Талентована уметница српског порекла која живи и ради у Канади. Поводом гостовања у Београду, Тина Мило за Журналист говори о свом перфомрансу „The village”, докле ју је одвела страст према глуми и колико је живот у различитим срединама утицао на њен рад.

Били сте глумица, композитор и продуцент у београдском Дах театру, по чему памтите ангажмане у Београду?

Памтим их по мрачним временима у којима смо “делали”. Памтим по улози театра у мрачним временима, која је била велика. О одласку публике у позоришта као у храм, из потребе да се одвоје од стварности и пронађу мир у магији позоришта. 

Студирали сте на Академији драмских уметности у Сарајеву, а потом и музичку школу у Београду, а од 2002. године живите у Ванкуверу, колико је живот у различитим срединама утицао на Ваш рад? 

Академију нисам завршила у Сарајеву, јер је рат избио 1993 током мојих студија, али ме је одлазак у Сарајево и живот у њему јако обележио као младу жену, које је пратила срце и страст према глуми и отишла тако далеко. А дочекала је сурова реалност ксенофобије, мржње и рата. После тог искуства научила сам више о својој земљи, Југославији, о ниским страстима који су наши народи гајили.

Позориште, филм, џез, телевизија, компоновање, предвање, писање… шта Вас од свега овога највише испуњава?

Све што сте набројали, али комбиновано. Једно друго не искључује, нити се бавим сваком дисциплином посебно. Увек ме води професионални циљ, до кога обично дођем користећи своје таленте. Музика је постала део мог глумачког изражаја, а глума део музике коју компонујем и изводим. Уживам у процесу креирања, у прелажењу “пута” ка циљу, а не самом проласку кроз исти.

По чему је перформанс „Тhe Village“, који ће београдска публика имати прилику да види, специфичан и по чему се разликује од других ваших ангажмана?

То је представа на којој сам радила више од две године заједно са редитељком Дијаном Милошевић. Представа је настала из моје личне потребе да говорим о проблему многих људи, нарочито жена: о одустајању од себе и својих снова, својих нада и своје суштине. Често се изгубимо пратећи разне брзине које нам савремено друштво налаже, опслужујући људе око себе и испуњавајући туђа очекивања. Моја представа говори о томе, о поновном проналажењу своје душе која је давно изгубљена. Ово је лична прича, али и прича мојих пријатељица, људи око мене, којом сам била инспирисана.

Ова монодрама осликава живот имигранткиње и њено сналажење у новој средини, где су нов језик, култура и људи. Колико личног сте унели у „Тhe Village“?

Ово јесте прича имигранткиње колико сам и ја имигранткиња, али то није најважнији део приче, он је само нужно пропратио мене као аутора, јер сам српско-канадска глумица. У тексту се ова чињеница не потенцира. Прича је универзална, свако се у њој проналази.

Перформанс промовише уметност као начин превазилажења културне и емотивне стагнације у женској публици. Колико је ова врста публике сензитивна и колико јој се данас поклања пажње?

Свака публика је сензитивна, чим седи у позоришту. То је њихова одлука и њихов избор, да се изложе ризику позоришта, провокацији, питањима које позориште поставља. То је пажња коју ја поклањам њима. У соло форми, каква је форма монодрама, глумац је огољен, он плеше са својом причом, али и са публиком. Он сугерише, нагони на размишљање, засмејава или растужује, пита и одоговара. У томе је лепота позоришта, у том плесу између глумца и публике, ако њега нема, нема ни чаролије.