Усрећити људе у свом окружењу, то је рецепт за срећан живот

„Рад са децом ме испуњава, то је оно што ме одржава у овом послу. Љубав према деци ме наводи да изнова истрајем у послу и никад не посустанем. Настојим да створим добру комуникацију са њима, али и они међусобно. Наравно, не може сваки дан бити идеалан, али треба се трудити да буде што бољи.“

Драгица Ђурић, учитељица Прве основне школе у Ваљеву, поводом уписа ђака првака, говори о новом концепту наставе у школству, свом послу, детињству, одрастању, породици, животу.

Улазим у њену кућу, коју смо договорили као место састанка за реализацију интервјуа. Већ на самом улазу дочекује ме њена ведрина, њен искрени, заразни осмех, пред којим је немогуће остати равнодушан и озбиљан. Удобно се смештам на позицију коју ми је одредила и посматрам просторију, ентеријер око себе. Све је са укусом постављено, нигде претрпано, нити опремљено извиканим и препознатљивим стварима. Некако је другачије. Указује да овде живи једна обична породица, али која опет има свој, неки лични печат, шарм који је само њој својствен.
Моје размишљање прекида њено питање из кухиње да ли бих чај или кафу, определила сам се за чај.
Убрзо она долази, и уз топлину чаја и њене кафе, чији се опојни мирис шири собом, започињемо разговор. Драгица је учитељица у локалној, основној школи. После неколико година рада у, можемо рећи, нормалној настави, постављена је на нови задатак, учитељица у целодневној настави. Постављен је као експеримент у нашем школству, да би после одређеног времена стварно заживео.
„То је нови вид наставе у нашој просвети. Деца, која учествују у овоме, све раде сами јер су принуђени да раде сами. Они имају тај моменат самосталног рада, где се од њих захтева да индивидуално раде одређене активности. Прво имају час од 45 минута, затим самостални рад који може бити дужи или краћи у зависности од потребе ђака, али се уоквирује на 45 минута да се не би у каснијем школовању створио проблем. И програм је тако конципиран, да се прво обави час, затим самостални рад, па опет неки други школски предмет, и самостални рад. Самостални рад може бити и групни, али се третира као самостални. Наравно, у овом концепту, постоје и одмор, смена предавача (у овом случају учитељица), боравак у природи, распремање простора у којем се борави, слободне активности, оброк.“ По свему судећи, наступа субјективно, јер срчано брани своју професију и радно место, али с друге стране увиђа се да само износи чињенице. На негативне констатације да овакав вид наставе заправо онеспособљава децу и прави роботима, каже да се не обазире и убедљиво оправдава свој став.
„Кажу да је нехумано да деца бораве у школи од 8h до 16h. Кажу они који не знају, нису видели и који нису упућени. Међутим, дете у том виду наставе врло лепо може да гради сопствену самосталност, да открије своје склоности, а највећи акценат је на тој индивидуализацији и насупрот томе на социјализацији. Те контрадикторности које треба да дођу у раван, како би све на прави начин функционисало.“ На крају, истиче, да један од најосновнијих ставки, која усмерава целодневну наставу у правом смеру, поред неопходне сарадње са родитељима и колегом, са којим се ради, управо та константна прича. „Причање о другарству, о томе да све што науче сад, примењиваће касније у животу, да ако неком не могу да помогну, да му не одмажу. Уствари, причаш им све оне ствари које сматраш да у том одељењу имају неки пропуст, да би могле као мане да испливају у њиховој заједници, те се трудиш да их искорениш, коригујеш, док су још мали, како не би у даљем школовању и одрастању биле примарне.“

Одрастање

Из приложеног се види да се ради о смиреној особи, која се труди да све разговором решава и која не прави исхитрене потезе. Намеће се питање да ли је одувек била таква или временом се научила да она другачије не може опстати и изборити са свим недаћама које живот доноси.
„Одрасла сам у радничкој породици, мама је била учитељица, а тата пословођа. Детињство памтим по дружењима са рођеном сестром, браћом од ујака и комшијама. Родитељи су били захтевни, не строги. Тачно се знало шта се од нас као деце очекује. Довољан је био један поглед. Кад дођу старији, знали смо да треба да се склонимо, јер није све за наше уши. Једном речју, познавала су се одређена начела, норме. Од малена васпитаване смо да треба да се осамосталимо, да распремимо свој кутак, саме после прве смене дочекамо родитеље са посла, подрегејемо ручак. Била сам врло живахно дете, склона уметности, креативности.“

Мајка учитељица

Код њене изјаве да јој је мајка била учитељица, једва се суздржах да је не прекидам и не упитам да ли је то пресудило да се бави овим послом. Пустила сам је да до краја заврши своју мисао и онда је упитала.
„Не, није то пресудило, нити је то било превасходно, иако многи мисле. Увек сам била одличан ђак, али у другој години средње економске школе схватила сам да није то оно што бих желела да буде мој животни позив. Положила сам разлику испита и пребацила се на Педагошку академију у Шапцу, касније сам своје факултетско образовање завршила у Новом Саду. Мајка је правила добар баланс између њених захтева као родитеља с једне стране и добре мајке и пријатеља с друге. Била је отворенија са сестром, али то зато што ја нисам дозвољавала да ми се приближи и константно са поставља неки зид, штит. Временом, допустила сам јој да ми се приближи, тако да је она данас једна од малог броја особа, којој готово све могу да кажем и увек да јој се обратим.

Породица

„Породица је моје уточиште, моја база. И своју децу васпитавам да се ослањају једна другу, да су оне све једна другој. Да оне остају после нас и да морају да се одрже.“
Посматрајући је на каучу у сведеном, маслинастом комплету, упитах је како успева да усклади обавезе запослене жене и маме три кћерке.
„Мислим да је баланс и добра организација кључ свега. Није џабе речено: „Све се може кад се хоће“. Кад завршимо све обавезе које нас гуше и које су мање лепе, живот нас препушта својим чарима у којима само уживамо“. (смех)

А да ли ту има места за слободно време и како је оно испуњено?
,,Наравно, за то увек треба имати времена, то је нешто те одржава, али такође и подразумева рад на себи. Откад сам удата и имам породицу, не разликује се претерано него кад сам била девојка, сем што сад подразумева дружење са пријатељима, упознавање нових, излет у природу. Од детињства обожавам животиње, и то сам пренела на децу. Своју креативност коју сам током студирања запоставила, обнављам са децом, тако да често у слободно време правимо разне фигурице од пластелина, цртамо, измишљамо занимљиве игрице. Уживамо на наш начин.“ (смех)

Рецепт за срећан живот

Долазим до закључка да је ово једна јака жена, која настоји да се избори са свим негативним стварима, која не пада пред искушењима, борбама и која не дозвољава да се изнервира.
,,Пре бих рекла стрпљива, која пушта да се ствари дешавају својим током, које ја само понекад наводим да иду у правом смеру. Не дозвољавам себи да се изнервирам, давно су прошла времена кад сам се кидала око сваке ситнице. Мислим да време стварно учини своје и искуство. Сад видим шта значи оно што су ми старији говорили. (смех) Особа сам која уколико доспе у конфликт са неком особом, завршава с тим и не враћа се више. Нисам злопамтило, можда је то у ствари мој бег од тога, моја варијанта да наставим даље. И то је уствари добра ствар у свему томе, јер ти кад злопамтиш, кад имаш грч који стално потенцираш да је теби неко нанео зло, начинио неправду, уништаваш себе. Временом сам научила и да не улазим у конфликте, а и ако се деси, с тим особама разговарам пословно, не дозвољавам да ме то спута. Мада, ја сам особа која се шали, која ће све окренути на шалу и ако ја почнем да причам о проблемима и да кукам, онда знајте да је, што би се рекло, задње време дошло.“ (смех)

На крају, после оваквог занимљивог разговора, после овакве смех терапије, из које ја излазим пуна живота, надахнута, питам је да ли има нешто да дода, неки рецепт за срећан живот.
,,Рецепт за срећан живот? Рекло би се све ово што сам горе навела, мада мислим да је све то индивидуално. Потребно је радити на себи, свом образовању, бавити се својим окружењем и људима у њему. Пронаћи људе који одговарају теби по менталном склопу, не замарати се не битним и нешто их анализирати. Усрећити људе у свом окружењу, то је рецепт за срећан живот, најмањом ситницом, одласком у природу, дружењем. Једна од најважнијих животних лекција које сам научила јесте да радиш оно што волиш, јер само тако можеш да имаш одређено задовољство. Читати добре књиге. Уживати у сваком дану и што је најважније бити позитиван. Позитива је битна, јер ако имаш негативну енергију, неминовно је да ће негативност негде да се испољи, да пукне. Не треба мислити негативно и у свему тражити лепо.“