Успомене са једног колосека

Ауторка: Теодора Јовановић

Сретен Јовановић, главни диспечер железнице на територији Србије, сведочи једном од најтурбулентнијих периода кроз које је железница прошла у последњих 40 година.

„Железница, уф… железница је била мрежа која је повезивала не само путеве и градове, већ и људе, културе, па и сродне душе. Железница је значила сигурност, како за оне који су њом путовали тако и за нас који смо од ње живели. Бити железничар је значило бити цењен, али и фаца“.

Запослени на железници су имали најбоље бенефиције, које је сваки радник могао само да пожели. Редовне и сигурне плате, али и оне најслађе, тринаеста плате; омогућена бесплатна путовања широм Европе, а чак су и пензионери уживали у различитим бенефитима. „Било је лепо одлазити на посао који ти све то нуди и чини те цењеним грађанином“. Зпослени су такође имали и режијске карте, карте на којима је крупним словима требало бити написано „Ја сам цењен јер сам човек и повлашћен јер сам железничар“. Уз помоћ режијске се у и продавницама могло куповати на одложено, јер су продавци знали да железничке плате никада не касне и увек су на завидном нивоу.

Отправници возова су временом постајали права господа. У селима је важила реченица „Прво иде поп, па отправник возова“. Они су уз посао добијали и обезбеђен смештај, али и пажњу девојака. Стара песма у којој се помиње да „жене воле официре“, добијала је нову верзију, јер су девојке све више волеле да буду у друштву железничара. Након што би се у местима у којима су добили службу и оженили се, жене би постајале госпође којима посао није обавезан, а деца сигурна да ће им родитељ обезбедити добар живот и квалитетно школовање. Уколико се током службе укаже потреба за отправником возова у неком другом делу земље, одабрани су добијали обезбеђен нови смештај за себе и породицу, који је близу посла, и један цео вагон у ком су могли превозити своје ствари за селидбу. Ако породица ипак не би пошла за њим, он би добијао додатни новац за одвојеност од породице.

Од смрти Тита, председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, за железницу је све кренуло низводно. Управо је Сретен био тај један отправник возова, који је последњи поздравио Тита на његовом путу. „Нисам ни слутио да је тај последњи поздрав тадашњем председнику био и последњи поздрав старој железници. Тај поздрав је означавао почетак једног тужног краја.“

Пре нешто више од 30 година, био је у великој мери разрађен међународни саобраћај. Свакодневно су возови из Београда имали поласке за Трст, Беч, Париз, Будимпешту, Минхен, Букурешт, Атину, Солун, Скопље, Мламе, Kијев, Милано, Москву и још по неки Европски град. Данас, не постоји ниједан међународни путнички воз. Превози се искључиво камен за аутопутеве и угаљ за термоелектране, из Вреоца за Kолубару и Свилајнац. Београдска железничка станица на којој је свакодневно своје поласке исчекивало на хиљаде људи, данас је једна велика депонија.

За Бар је у једном дану постојао воз из Суботице, два воза из Новог Сада, шест возова из Београда: један пословни, два дневна и три ноћна. Сваки од тих возова је имао и по двадесет вагона који су били препуни.

Лоша инфраструктура је данас довела до тога је возу од Ниша до Зајечара потребно шест сати вожње. Од Ниша до Лесковца или Врања не постоји ниједан путнички воз, а по Банату су пруге покидане и станице затворене.

Оно што Сретен наводи као срећу у несрећи, али и огледало данашњег стања железнице, јесте да испадање воза из шина, на територији Србије, и није догађај вредан пажње. „Возови толико споро возе по шинама, да и када се деси да због лоше пруге испадну, нема ни великих штета, а ни трагедија. Повређених људи нема, јер у возовима нема ни путника.“

Сретен закључује да је железница пропала јер за њу нема интереса, како од стране путника, тако и од стране државе да се њоме квалитетно позабави. Обећавају се многи ремонти пруга, али је проблем отишао много дубље. Дугогодишње занемаривање је довело до тога да ни огромна улагања не могу да је опораве и врате на њен првобитан облик. Једина, стварно обновљена пруга, је пруга на релацији Београд-Нови Сад, док са друге стране на релацији Ужице- Бјело Поље, од 1976. године када је пуштена барска пруга, ништа није уређивано.

Иако данас од железнице није остало ништа, у купеима је остало много више. Приче, анегдоте, смех, сузе, снови који су се смењивали у главама радника који су путовали и враћали се са посла, затим безброј цигарета које су упаљене уз приче, а угашене са звуком који означава да се стигло на одредиште. Прича се да су се најлепше љубави рађале управо у купеу воза, а и завршавала поглавља најузбудљивијих књига. „А да не причам тек о младима, који су возовима путовали на море. Свега је ту било… песама, шала, спавање по ходницима јер резервација више нема, а на летовање се морало отићи“ рече Сретен Јовановић кроз благи осмех и пуно успомена исписаних у очима.