„Успео сам да спојим љубав према спорту, новинарство и маркетинг“

Пребогата каријера овог познатог спортског новинара траје више од двадесет година. Познат је по сада већ чувеним кошаркашким емисијама СОС кош и Зона Прес које се више од две деценије емитују на СОС каналу, његовој другој кући. Једни га презиру, други обожавају. Али нико није равнодушан када је у питању Владан Тегелтија.

У опуштеној атмосфери редакције СОС канала, разговарали смо о његовој блиставој каријери, од најранијих почетака па све до најславнијих дана његове новинарске професије. Завршио је економију, али љубав коју је осећао према спорту, тачније према кошарци, одвеле су га у воде спортског новинарства.

„Играо сам и дуго тренирао кошарку, волео спорт и почео да радим у спорту, у спортској рубрици Међународне кошарке. Завршио сам економију, ишао у школу новинарства, нисам ни сањао да ћу се бавити тиме. Али, успео сам некако да спојим љубав према спорту, новинарство и маркетинг“.

Каријеру младог и неискусног новинара, који је тек тражио свој пут у новинарству, започео је 1995. године као репортер на СОС каналу. Први озбиљан задатак тада био је извештавање са Европског првенства у Атини исте године. Сећање на тај период у њему буди искрене емоције.

„Незаборавно искуство. Већ првих месеци рада добио сам прилику и искористио је сплетом срећних околности. Свака шанса која ти се укаже мора бити искоришћена, а поготово у том периоду када сам ја почињао, с обзиром да је рат још увек трајао, а и санкције су биле. Опет понављам, то је нешто незаборавно, што се памти цео живот, нешто што ми је пробило каријеру, али у професији спортског новинара много тога зависи од резултата, а хвала Богу ми смо имали резултат“.

На питање постоји ли догађај који није забележила камера, а да га се радо сећа, јер је бројне занимљиве снимке радио са кошаркашких утакмица, одговара са благим осмехом на лицу.

„Па све што је требало да се пусти то је забележено и пуштено. Оно што није и не треба да види већина, а не треба ни ја сада да саопштим јер добио сам прилику да будем у свлачионицама или аутобусу – то је светиња. Памтићу можда један детаљ. Партизан је изгубио од Цедевите, Душко Вујошевић је био тренер, враћали смо се у Београд и кад смо дошли на стадион Вујошевић није дао да изађемо из аутобуса док год се не заврши друго или треће гледање снимка утакмице. Шта ћемо, сниматељ утакмице и ја смо остали још једно петнаестак минута са осталим играчима негде до четири ујутру“.

Јавно и без икаквог страха истиче да навија за Партизан. Изложен је константним критикама људи из клуба Црвена звезда и претњама њених навијача али успева некако да се избори са тим.

„Навикне човек да живи с тиме. Свако ко каже да не навија за некога тај је крајњи лицемер да не кажем лажов. Свако ко се бавио спортом навија или за једне или за друге, мали је број који навија за треће, сад што сам ја у великој мањини то је проблем. Ја се трудим да задовољим своје неке стандарде. Објективност не постоји, није категорија коју одређујем нити ја нити неко други“.

Узбуђен и помало узнемирен, говорио је о претњама са коијма се није суочавао само он, већ и његова породица.

„Нажалост, таква су времена али не желим да причам толико о томе. Било је случајева и пре пар година на завршном турниру Националног купа али шта да радим“.

Због бројних притисака који су на њега вршени, размишљао је има ли смисла бавити се послом који воли.

„Па нисам се покајао никад. Размисли човек: „Шта ће ми ово у животу“, али кажем, ако радиш оно што волиш, ако задовољиш неке своје норме и стандарде онда је то сасвим ок. Срећан си и задовољан човек, бар ја то тако гледам. Није некад све ни у новцу, није много тога, битан је фактор, али кажем, ако радиш оно што волиш, ако поставиш пред собом неке своје задатке онда је то ок“.

Оптужују га да директно ради за КК Партизан, али су његове емисије стекле култни статус и радо их гледају навијачи Црвене звезде. Кроз СОС кош и Зону Прес прошле су многе личности из света кошарке, али са некима од њих је имао посебно задовољство и част да ради.

„Уколико више од двадесет година рада људи прате ваше емисије, онда је то знак да радите добар посао и мени је драго због тога. Угостио сам доста њих, али морам да издвојим неке који су мени лично драге особе. Велика част је радити са људима као што су Жељко Обрадовић, Душко Вујошевић, Душан Ивковић, Предраг Даниловић, Дејан Бодирога посебно, Саша Ђорђевић… то су врхунски асови, људске величине. Жарко Папаљ, Владе Дивац, то сам заборавио као и Саша Обрадовић, Мока Славнић…“

Без имало дозе оптимизма, говорио је о српској кошарци данас, с разлогом јер је цео живот посветио овом нашем прослављеном спорту.

„Српска кошарка је у агонији, кризи. Мислим да многи нису свесни тога јер то ће се тек осетити за пар година. Српска кошаркашка будућност је сведена на аматерски спорт и биће све теже и теже, плана нема, стратегије нема“.

Поред посла, проналази време да се посвети себи и ради оно што га испуњава а да није новинарство.

Па имам времена, волим да прошетам, одем у спа центар, мало у теретану. Највећи хоби су ми путовања и обилазак нових предела и градова. То кад уклопите уз посао нема већег задовољства. Поготово кад се дешавају лепи спортски догађаји, освајају титуле, бележе велике победе“.

Са великим поносом и усхићењем говори о његовим највећим успесима, шта је оно што ће му остати у најлепшем сећању његове пребогате новинарске каријере, о најдражим такмичењима на којима је био. Нема неких превеликих жеља и очекивања у будућности. Сматра да је све успех што је постигао током каријере.

„Па немам неостварених жеља. Можда да будем на Олимпијским играма где ми побеђујемо. Гледао сам кад је репрезентација освајала Европско првенство у Атини, али за мене је свакако највећи успех и доживљај одлазак са репрезентацијом тадашње Савезне Републике Југославије у Америку 2002. године у Индијанаполис када смо освојили светско злато усред Америке која је, знамо сви, најјача кошаркашка сила на свету. Памтим одлазак у Париз 2010. године на фајнал фор Евролиге на којем је Партизан учествовао. Био сам и на утакмицама НБА лиге. Буквално нисам размишљао о мојим успесима и жељама. Можда када бих радио на телевизији са много већим техничким могућностима, размишљао бих да до изражаја дођу неки други снови. Али немам за чим да жалим, поносан сам на све постигнуто у досадашњој каријери“.

У касним вечерњим сатима, разговор са популарним Тегијем морао се приводити крају. Очекивало га је још једно издање Зоне Прес, а у студију СОС канала чекали су га Милан Гуровић и Горан Грбовић, његови дугогодишњи сарадници у емисији.