УРБАНЕ ЛЕГЕНДЕ БЕОГРАДА

Јован Буљ, саобраћајац

Човек од челика, београдски фантом, Миле Ризик, саобраћајац балетких покрета, превозник клавира… само су део престоничке митологије о којима се прича из генереације у генерацију.

Многи од њих постају још за живота легенде у митологији Београда. Чак и ако нису најбољи у ономе чиме се баве, сигурно су међу најпознатијим суграђанима.

Број оних који су их познавали рапидно порасте када умру. Сви напрасно тврде да су их знали, да су се дружили с њима, попили коју више у њиховом друштву…  Они су – урбане легенде.

О некима од њих писале су се репортаже, снимани филмови, а поједини су, сходно савременом добу, постајали звезде „Јутјуба” и „Фејсбука”.

Њихови животописи често су надграђени „поузданим казивањима из прве руке” која, идући од уста до уста по кафанама, аутобусима и улицама, достигну размере предања и бајки.

Драгољуб Алексић, акробата и режисер

„Човек од челика” рођен је 1910. и постао је вероватно прва општепозната урбана легенда Београда. Прославио се између два светска рата својом акробатском трупом која је наступала широм Југославије и Европе.

На улицама Београда савијао је зубима металне шипке, висио држећи у зубима уже повезано са авионом који је надлетао Калемегдан, ходао и возио бицикл преко конопца затегнутог између зграда… Његови јавни наступи увек су били бесплатни.

Био је творац првог српског звучног филма „Невиност без заштите”, у коме је и глумио. Снимио га је 1941. године, у току окупације. Овације публике у току пројекције надјачавале су тон у суседном биоскопу у којем су Немци пуштали „своје” филмове.

Имао је проблема са послератним властима, које су га оптужиле за колаборацију и позајмљивање филмске опреме од окупатора. У оба процеса је ослобођен. Умро је 1985, у дому за старе у Београду, у сиромаштву.

Влада Васиљевић, београдски фантом

Прославио се у неколико летњих ноћи 1979. године, када је у украденом „поршеу” – тада једином у Београду – одузимао дах пролазницима и задавао муке милицији вратоломним вожњама по центру града.

Своје акције најављивао је на радију, а радознали Београђани сјатили би се увече на Славији да гледају овај први „ријалити шоу” у СФРЈ, у којем је Васиљевић успевао да утекне од трошних плавих „застава” са ротационим светлима. Органи реда стали су му на пут заседом уз помоћ аутобуса јавног превоза.

У филму о фантому из 2009. наводи се да је одслужио две године затвора. Десет дана по пуштању на слободу смртно је страдао после саобраћајне несреће у којој није било сведока. Повредама је подлегао у 32. години. Његов досије никад није пронађен.

Миле Ризик, возач ГСП-а

На сајту „Урбане легенде” пише да је возио на неколико линија, али је немогуће утврдити на којим јер нико није стизао да уочи број аутобуса. Отуд је стекао и надимак Ризик, јер је било хазардно возити се с њим. Причало се још док је био жив да је од Карабурме до Кумодража стизао за 35 минута радним даном, а да је правац Миријево 4 – Трг Републике савладавао за свега 11 минута.

Говори се и да се једном, на почетној станици буса који је требало да вози, Миле инфилтрирао међу путнике и оставио кабину празну. Време је пролазило. Људе у возилу ухватила је нервоза, почели су да псују шофера којег није било…

Миле је тада устао и викнуо: „Где је, бре, овај возач? Сад ћу ја да возим!” Сео је на место возача пред усплахиреним путницима који су га молили да не чини то. Ризик је, насмејан, сео у кабину, затворио врата буса и дао гас…

Једном је, веле, суспендован јер је изашао у сусрет згодној дами која је журила на посао, јурио је према њеном одредишту и прескакао станице на којима је требало да изађу остали путници.

Јован Буљ, саобраћајац

Да је којим случајем зауставио Ризика због пребрзе вожње, вероватно би му покрет руком да стане извео као у балету. Овај полицајац био је велика звезда Београда седамдесетих година 20. века. Регулисао је саобраћај у центру града грациозним покретима, направивши уметност од неколико досадних команди којима се при показивању праваца возачима служе његове колеге.

На раскрсницама престонице и пешаци су застајали да гледају његову кореографију, чије је основе савладао као бивши глумац аматерског театра. На врхунцу славе био је позван да свој таленат покаже на лондонском Окдсфорд стриту, а гостовао је и у другим европским метрополама.

На светском првенству у грациозном регулисању саобраћаја освојио је треће место. Превремено је пензионисан 1980, после чега је радио као продавац у трафици и чувар паркинга. Умро је 2010. у 72. години.

Остоја Вукашиновић, превозник клавира

Многа гласила известила су почетком фебруара о смрти Остоје Вукашиновића. Неколико година пре тога, постао је права медијска сензација. Сви су правили репортаже о њему, баш као и „Политикин” недељни додатак „Магазин”. За све је заслужан оглас једноставног текста „Клавире превози Остоја”, којим је Вукашиновић облепио престоничке аутобусе, улице, тргове…

Сажета порука привукла је новинаре, захваљујући којима су откривени многи занимљиви детаљи о овом свестраном човеку. До 71. године живота, више од пола века, Вукашиновић је превозио клавире, а рекорд је оборио када је у дану „уселио” 60 комада ових инструмената у музичку радњу, који су пристигли шлеперима из Суботице.

Клавире је, према сопственим речима, носио Вуку Јеремићу, Мири Адањи-Полак, Славку Штимцу, Бокију Милошевићу… Стекао је следбенике и на „Фејсбуку”, јер је његова фан страница за две године постојања скупила више од 7.000 обожавалаца.