Упорност се на крају увек исплати

И заиста, упорност и истрајност су заправо оно што је најбитније. Наташа Милић студенткиња завршне године на Математичком факултету, говори о томе колико је тешко уклопити се у нову средину И колико је веровала у себе.

Наташа је завршила средњу економску школу коју највише памти по професору математике који је имао доста утицаја на њу, не само у вези са математиком, већ и много шире. Одлучила је да упише Математички и факултет и постане професор. У слободно време воли да чита, пише и излази.

                                                  ,,Увек ћеш бити нико и ништа”

Седела је на тераси свог стана и пила кафу. Имала је дугу црну косу и крупне црне очи.Носила је дугу плаву хаљину и мараму. Пружила је руку и представила се. Започео је разговор. Београд и моје село су као два различита света. Наташа долази из једног села близу Лесковца, како каже тамо је много теже за живот и новац се много теже зарађује. Тешко ми је, знаш некада одвајам последњи динар и шаљем мојима да би они имали, па их онда слажем и кажем да имам обавеза и да не могу да дођем кући а заправо некада једноставно само хоћу да будем сигурна да они имају довољно. Тежак је живот у Београду, додаје. Хвата се за шољицу, пије кафу. Руке јој се тресу и видно је узнемирена. Наставља- ускоро завршавам факултет. Мојима помажем колико могу, нија лако кад ти оба родитеља изгубе посао, некако осећам да је моја дужност да им помогнем, па и они су мени помагали када су могли. Ако ништа друго имају где да живе, није као пре, посао још увек немају, тачније немају сталан посао али полако све дође на своје. Више ми нико неће говорити да ћу увек бити нико и ништа зато што моји у то време нису могли да ми приуште ствари које су остала деца имала. Пали цигарету, већ трећу по реду откад сам стигла. Глас почиње да јој подрхтава.

              ,,Сви су знали да не можемо себи да приуштимо ни основне ствари”

Узима слику која је стајала испод стола, показује ми је и говори како су то њени родитељи. Слика је стара и упркос што ми је пре тога причала о њиховим недаћама, изгледају срећно на њој. Наташа стоји између маме и тате, они чуче поред ње и грле је. Моји родитељи су заиста желели да будем успешна, знам да јесу али стицањем околности они сматрају да ми нису пружили колико је требало, али није баш тако. Једноставно до ситуације је, да су могли -помогли би ми. Кренула сам у трећу годину средње школе када су моји мама и тата изгубили посао, фирма у којој су радили је пропала и остали су без новца. Али буквално. Знаш кад нисмо имали да купимо да једемо, за кирију такође нисмо имали, пошто смо живели као постанари. Због тога смо прешли да живимо у помоћној згради коју нам је дао ујак. Тата је почео да ради за неки минималац, имао је приходе два до три пута недељно и то је било мало али смо имали довољно за храну ако ништа друго. Крупне црне очи накупиле су се сузама. Вади марамицу из џепа и обриса очи. Насмеја се и тихо рече. Деца из улице су ме задиркивала. Један дан кад сам отишла у школу другарицаи је саопштила да не можемо више да се дружимо јер како је рекла досадило јој је да слуша моје приче колико кукам. Као да ми се свет срушио тада. Да би постигла све ово што је до сада, каже да се није много одрицала, већ је одлучивала. Тата је и поред свих потешкоћа кући увек долазио насмејан, трудио се да ја не осетим колико је ситуација лоша. Мама је чинила исто кад год је имала новца спремала ми је омиљена јела. Да сам желела могла сам и да не приметим колико лоше живимо, захваљујући њиховом труду. Тешко ми је кад се сетим свега. Мучили смо се, нико нам није помагао а сви су знали да немамо ни за основне намирнице. Једноставно ништа није било као пре. У том периоду и ја сам завршавала школу, мојима нисам могла ни да споменем факултет, како кад немамо ни за основно. А моји су заиста желели то, да завшим Математички и факултет и будем успешна.

                                                             ,,Све можеш кад желиш”

И као што сам ти већ рекла, одлучила сам да мењам нешто. Отишла сам на пријемни, урадила одлично, упала на буџет, све супер. Али како сад мојима да кажем да одлазим, некако ме је био страх. Али преломила сам, рекла сам им, били су па мало је рећи пресрећни. Рекла сам и да не брину, сама ћу се снаћи све ћу сама себи плаћати. Тако је и било, чим сам стигла у Београд, запослила сам се у оближњем кафићу, још увек радим ту, полако кад завршим мастер биће Наташа професор. У свакој речи одјекивала је њена упорност и одлучност, а у очима се видео сјај због оствареног успеха. Док ми све ово говори смеје се, очи као да су јој одједном постале још крупније. Била сам у дому, сада сам у стану, као постанар живим али радим и сама себи плаћам стан, моји више нису у тако лошој финансиској ситуацији, мало им ја помажем, они раде све што могу како би и они мени помогли. Опет пали цигарету. И сад су подстанари али ако ништа друго више не живимо у помоћној згради. Како да ти кажем, помажемо се. Насмеја се. Тата сутра иде на разговор за посао, држим му фиге. Кафа се већ охладила. Узима шољицу са стола и испија последњи гутљај кафе. Знаш, све можеш кад желиш, па види мене, није било лако али ето, сад могу да кажем да сам успешна и да ћу тек бити! Наташа има јасну слику о својој будућности. Сада сам заиста срећна, иако до скоро то није био случај. Након тога се широко осмехнула.