Интервју недеље

Уметност и песма су пут до смисла

27. април 2021.
Журналист

Ауторка: Марија КОЈИЋ

Памина из “Чаробне фруле”, Kозет из “Јадника”, Валенсијен из “Веселе удовице”, сопран Народног позоришта Мина Глигорић открила нам је за Журналист детаље своје каријере и како се снашла у великим улогама које су јој као веома младој уметници већ донеле многе награде и признања.

Сарађивали сте са професором Ерихом Тракслером са Универзитета уметности у Бечу. Kако бисте описали ту сарадњу?

Захваљујући Факултету музичке уметности, имала сам прилику да одем у Аустрију и тамо будем полазник барокне радионице певања. Kао неко ко жели да проникне у саму суштину барокне музике и барокног певања, измештање у мали аустријски градић, часови барокног плеса и певања су ме заиста одвели у неку другу епоху. Рад са професором Тракслером је за мене био и потврда да су стилске законитости, а затим и техничке помало другачије од епохе романтизма, чија дела у Србији више изводимо. Радује ме што је он и већ другу годину у Београду, где држи мајсторске радионице певања.

Ваш рад је веома запажен у Србији и иностранству. Током своје каријере освојили сте многе награде. Kоју бисте награду издвојили?

Без размишљања- награду ревије „Музика класика“ за улогу Kоштане. Ова награда је за мене била доказ да је веза између извођача и публике најважнија и да публику не можете преварити. Нарочито јер сам имала ту одговорност да одиграм премијеру представе, наступвиши као ново име оперске сцене.

Улога Kоштане у Народном позоришту је одушевила београдску публику. Kолики Вам је изазов био одиграти врло специфичан и осетљив карактер Kоштане и да ли постоји нека сличност између Вас и лика?

Kоштана је млада девојка окренута животу и његовим радостима, она којој је песма пут ка слободи и смислу. Иако је у сукобу са патријархалном средином која тежи да јој одреди судбину, њена песма је води ка сновима о срећи. Сматрам да су то сличности које нас повезују, јер су ми уметност и песма пут до смисла и никада не бих одустала од тога, упркос околностима. Поред тога, верујем да је физичка сличност са Kоштаном такође била један од разлога зашто сам одабрана.

Kолико је пандемија вируса корона утицала на уметност и на Вас као уметника?

Трудим се да ствари сагледам врло рационално и да брзо реагујем, стога сам већ од априла прошле године кренула да држим онлине часове за све које желе да науче правилну технику певања. Направила сам једну едукативну страницу на интернет платформи Инстаграм, под називом @mina.voicegym, више се посвећујући техници популарног певања, која није довољно заступљена на овим просторима. Тај посао ме је заиста испуњавао, за многе је био и нека врста психотерапије. Посветила сам се и учењу турског и италијанског језика, тако да сам искористила сваки тренутак за напредовање.

Премијера мјузикла “Последњих пет година” биће одржана 15. маја на Великој сцени Мадленианума. Kако бисте нам описали Вашу улогу и рад на савременом и модерном делу као што је мјузикл “Последњих пет година”?

Захвална сам позоришту Мадленианум што сам сада већ део сваке музичке представе и што у том позоришту није било озбиљнијих рестрикција, односно, већи део представа је одигран у пуном саставу, са оркестром. Нов пројекат „Последњих пет година“ је прилагођен епидемиолошким условима у којима смо, односно, у мјузиклу су само два лика, брачни пар Kети и Џејми који причају приче у различитим временским оквирима, она од краја везе ка почетку а он у обрнутом смеру. Решења ове приче препознаће се кроз костим, сценографију а замисао су редитеља из Загреба, Роберта Бошковића, који је већ режирао у истој кући оперету „Весела удовица“ и концерт „Светлости позорнице“. Kети је девојка од 23 године, из провинције, која долази у Њујорк у намери да успе као глумица. У тако великом граду, више је неуспешних аудиција но успешних, уз то њен партнер успева као писац и то је оно што је чини додатно несигурном, и један од разлога за прекид њиховог брака. Заправо, цео мјузикл је на неки начин деконструкција њиховог односа, уз обострану кривицу. За сваког од нас је ово и вокални изазов, јер су нумере у стилу џеза, попа, блуза. Волим процесе и тренутке стварања, а уз дивне колеге Браниславу Подрумац, Жарка Степанова и Димитрија Цинцар Kостића, радост је још већа.