Уместо породичног албума

Светла је зову на подијум. Чини се да те бљештаве боје прате ритам песме из Траволтиног најновијег филма. У истом ритму њишу се људи око ње, док покушава да се пробије до своје другарице. Лепушкасту и помало збуњену, у тој гужви запажа је он. Леп, згодан и будући инжењер геодезије. „Није знао да се удвара, али тај његов шарм… Био је директан. И натпросечно интелигентан. Ипак, није био романтичан. Није ни сматрао да је удварање или романтика нешто посебно важно“. Уместо да се са другарицом врати у собу, остаје да чаврља на клупи испред Студењака у топлој пролећној вечери 1980. године.

У скромном социјалистичком ресторану, хармоникаш прстима везе ужичко. Тетке, стрине и комшинице цупкају у ритму, па понека врсине „ииии-ју“. У коло се, уз мало муке због предуге хаљине, хвата и млада, правећи својим белим ципелама прве кораке у новом, срећном, животу. Из угла сале, посматра је стара госпођа, која рубом марамице брише сузу са лица. Она се нада да је са снајком неће зближити иста судбина. Гости из Крагујевца и Шапца настављају да се веселе заједно, септембарског дана 1989. године.

Пред одлазак на вечеру код пријатеља, будућа мама тражи адекватну боју да прекрије црвенило на левом образу. „Неће се поновити. Сигурно се неће поновити… Ма, ионако сам ја крива. Није требало то да кажем“. Уз благи осмех, излази са мужем из стана. Напољу, ипак, не успева да заустави сузе које се стапају са мартовском кишом 1993. године.

Звук сирене опет је пробудио комшије. Док лекар прегледа модро и отекло тело, она стиска зубе да издржи бол сад већ охлађених рана. Усне беле силуете покрећу се, али не говоре ништа. У још дрхтавој руци, држи упут за операцију. „Нисам отишла. Било ме је срамота. Рекла сам да сам пала. Нисам могла да им кажем.“. На шалтеру преузима од крви помало скорену тканину. На тренутак застаје. Само дах хладног ваздуха помаже јој да настави да корача обузета мислима о уплаканом детету , те новембарске ноћи, 1994. године.

Време је за ручак. Мирис пасуља привлачи пријатеље да наставе политичке расправе за столом. Док кутлачом пажљиво пуњи тањире гостију, некадашња правница износи своје мишљење о актуелној теми. “Шта ти знаш? Склањај ми се са очију!”. Непријатна тишина која је само на пар минута завладала просторијом, поново је прекинута разговором о глупостима српских политичара. “То што ме је он вређао, омаловажавао, људи су му праштали. Вештином манипулације коју је поседовао и својим шармом, он је освојио околину. Штавише, увек је желео свима да учини услугу, не очекујући ништа заузврат. Људи су га једноставно волели”. 

“ Будало! Стоко! Свињо!” одјекује свакодневно након смрти мајке власника стана у мирном београдском крају. Стаклене флаше испуњене вотком и вињаком, на које домаћица наилази док одваја бело и црно рубље, само привремено склања, да би их потом поново ушушкала међу веш. “Пио је на послу, а потом и код куће. Сваког дана, све више. Прво три до четири децилитара, потом литар дневно. Све време бесан, љут и незадовољан. И тако у круг-опијање и спавање”. Погнута над кадом, испуцалим рукама, пере мушку косуљу. Због зујања неисправне славине, ни не чује отварање врата. Само испушта тихи крик, након што јој је тело преплавио бол од ударца у леђа. “Редовно се дешавало да ме изненада тако удари, да ме шутне… Не могу ни да схватим ту бесмисленост његовог поступања. Кроз смех и свађу признавао би ми све те преваре… Наравно, било је и сексуалног злостављања.”

Залазак сунца редовно је опомиње да попије три милиграма бромазепана. А излазак, тек након што се увери да је муж већ отишао на посао, још три. И тако, исти ритуал, понавља годинама “Страх…. тај огроман страх. И осећај кривице, а знам да нисам крива. А и како да побегнем? Где да одем? Мајка ме прва није подржавала. Није разумела.” 
Кофер испред врата. „Иди, нестани!“ понавља бесни супруг. Она га више не чује. Уместо да се упути ка вратима стана, одлази у собу седмогодишњег сина. Чита му бајку о заљубљеној принцези у некој далекој земљи. Ружичасте снове дечака, опет прекида вика и свађа. Тешко дишући, гледа оца како вуче мајку за косу ка вратима. „Стани, тата, молим те!“. Али снажна рука не стаје. „Настојао је да ме поништи у сваком погледу, и као мајку и као жену. Сада се осећам старо. Ни мудрије, ни паметније, чак ни уморно. Само старо, као да имам 70 година. Али, и то је живот. Одвратан, али јесте живот“.

Светла обасјавају сваки део собе. Све је некако бело и стерилно: и зидови и светло, чак и под. Контраст белини једино праве упале и модре очи некадашњег инзењера геодезије. На измаку снаге после дуге борбе са канцером плућа, док тупо гледа у пукотину на зиду, мисли га враћају на лепушкасту и помало збуњену девојку под неким другим светлима од пре 25 година. 
-Требало је да живиш много бољим животом.
-Зашто си ме онда све ове године малтретирао и злостављао? 
Полако је окренуо главу ка прозору и посматрао прве пахуље снега. Више и не очекујући одговор, она силази низ степенице, размишљајући како да помогне њиховом сину да не постане као отац. Није ни приметила да није закопчала капут, када је изашла на хладну децембарску ноћ 2010. године.