У огњу запаљивог филма

Нитратне траке су се користиле од почетка кинематографије до педесетих година прошлог века, када их замењују ацетатне филмске траке. Нитратна трака је временски трајнија, мање се оштећује и квалитетнија је у односу на ацетатну (незапаљиву) траку. Њена филмска слика има мање крацера и кишовитости, чистија је и нитратне траке су издржале више пројекција од ацетатних. Највећа и једина мана нитратне траке је самоуништење. Она је самозапаљива. Лако се пали на 120 степени, не може се угасити ниједним познатим средством за гашење, јер у себи садржи довољно кисеоника који омогућава горење без присуства ваздуха. Гори веома бурно и исисава кисеоник из простора. Историју нитратног (запаљивог филма) прате многобројни пожари и уништења од којих су по негативним последицама најпознатији онај из средине 80-их година када је у Мексико Ситију страдао скоро целокупан запаљиви фонд мексичке кинотеке, док се код нас још увек спомиње људском непажњом изведено уништење фонда ,,Артистик филма” (најзначајнијег предратног српског филмског предузећа) непосредно после Другог светског рата.

Данас у ери дигитализације филмских трака и хиперпродукцији филмова, заборавља се све благо и сви класици што домаће, што светске кинематографије из „Нитратног доба“. И сада бисмо се запитали на који начин и како погледати филмове светских аутора који су ушли у историју филма попут аутора као што су: Грифит (Griffith), Ланг, Аjзенштајн, Форд, Дрејер (Dreyer), Реноар (Renoir), Роселини (Rossellini)…. и филмова: „Благо господина Арна“, „Прохујало са вихором“, „Крадљивци бицикала“ и многих других? Одговор је једноставан- на „Фестивалу нитратног филма“.

Овај фестивал је покренула група стручњака и ентузијаста из Југословенске кинотеке на челу са садашњим управником Архива Југословенске кинотеке и селектором фестивала Александром Сашом Ердељановићем. Иако су се прво спорадично приказивали филмови са „запаљиве“ филмске траке одређеним данима, 1999. године се организује први „Фестивал нитратног филма“. На фестивалу се приказују дела која чува и приказује Југословенска кинотека. У специјалним бетонским бункерима у Кошутњаку се чува око 5000 филмских нитратних јединица, подељених у редовни, стари и прастари запаљиви фонд. Налазе се ту играни и документарни, црно бели, виражирани и у колору, неми и звучни, титловани и нетитловани филмови. Ту су смештени филмови који су снимани у периоду од 1895. до 1952. године. Укупан фонд и депои у којима су складиштена блага светске и домаће кинематографије из овог доба чува се брижљиво и на одређенoj темпретури управо због запаљивости нитратне траке. У Архиву се поједина остварења и рестаурирају, пребацују на ацетатне траке, дигитализују да би им се омогућило управо оно што ова остварења и заслужују- БЕСМРТНОСТ и ВЕЧНОСТ.

На овом фестивалу који је ове године деветнаести пут одржан приказана су многа дела домаће и стране кинематографије. Фестивал се одликује и разноврсношћу жанрова од документарних, анимираних, комедија, драма… Овај фестивал који подсећа и нуди ретроспективу филмова снимљених са краја деветнаестог и до средине двадесетог века. Од својих почетака давне 1999. године преко свог пунолетства 2016. до деветнаестог одржавања ове године , постао један од најзначанијих фестивала нитратних филмова на свету. Ове године је на фестивалу приказано 46 филмова из 30 архива са три континента (Европе, Азије и Америке).

Један од највећих успеха Архива је рестаурирање и приказивање филмова из фонда продуцента Ђоке Богдановића снимљених за време Другог балканског рата 1913, као и у времену које је уследило до избијања Великог рата. Значајна је и рестаурација и приказивање првог српског играног филма „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“ из 1911. редитеља Илије Станојевића (Чича Илије) и продуцента Светозара Боторића. Ту су и дела бројних светски познатих аутора: Ајзенхауер, Воркапић, Дрејер…

Организатори надахнути речима Мартина Скорсезеа: „Ми имамо дужност да заштитимо прошлост за будућност“, сваке године одржавају „Фестивал нитратног филма“ и приказују блага са самог почетка стварања седме уметности. Приказујући посетиоцима што домаће, што светске класике и враћајући их у прошлост. У позиву на фестивал сада већ давне 2004. године селектор фестивала Александар Ердељановић је записао: „Нека и овај, пети јубиларни Фестивал запаљивог филма буде подстрек али и опомена, свима који се баве филмском културном баштином, да се прошлост мора сачувати, а ко њу изгуби, губи и властити идентитет.“

Овај фестивал нас враћа у доба нитратног филма. То је доба са почетка прошлог века. Тада се седма уметност развијала ради лепоте и инспирације аутора да прикажу нешто ново, несвакидашње, да оставе поруку, упуте поуку и испишу своја имена у историју. И можда нам сада то време изгледа далеко и недокучиво, гледајући нитратне филмове схватамо да су нам и те како блиска и пријемчива. Поруке, чињенице, заплети из тих филмова нас враћају као времеплов у прошлост… И ми спознавањем прошлости боље познајемо садашњост. И све то има смисла само ако опстане у будућности. Човек се може културно обогатити само ако допре до самог почетка одрећене уметности и упознати се са делима аутора- пионира. Да се докучи и ужива у остварењима која су настала ради уметности, а не ради новца. И свим љубитељима седме уметности, овај фестивал отвара врата шкриње са благом светске кинематографије тог времена. „Фестивал нитратног филма“ који је сада већ постао традиција одржава се у почетком јуна у салама Југословенске кинотеке у Косовској и Узун Мирковој улици у Београду.

Чувени фимски редитељ Жан Лик Годар је написао:
,,Филмови су роба
и они морају бити спаљени рекох то Ланглоау
али пази се њиховог унутрашњег пламена
материја и сећања
уметност је као велики пожар
рађа се из онога што спаљује”.

И наравно да је потребан пламен или бар искра да би се створила уметност. А она сама по себи има унутрашњи пламен којим жари и пали и осваја своје љубитеље. Није случајно што су баш ти први унутрашњи пламенови филмске уметности забележени на запаљивим тракама. Некада је постојао страх да ће та остварења бити изгубљена. И данас постоји исти оправдан страх да ће сва та уметност забележена на нитратним тракама бити изгубљена заувек. Али са преданим радом људи из Архива Југословенске кинотеке који су и иницирали и организовали овај фестивал, страх је умањен. Многа дела су рестаурирана и приказана или ће тек бити приказана на овом фестивалу. Они се труде да ова дела постану Феникс, да се уздигну из сопственог пепела и осветле филмско платно својим унутрашњим пламеном. Мора се пазити и да се не запале и не изгубе у свом спољашњем пламену. После свега нам преостаје да се надамо да ће нитратни филм обасјавати овај фестивал и седму уметност уопште, и многима осветлити пут а некога и загрејати. Да ће тај унутрашњи огањ горети још много година.