У манастирима се осећам као код куће

Александар Гајшек

Новинар Александар Гајшек више од двадесет година се бави новинарством. До посла спикера на ТВ Политици, рада на Студију Б и своје већ култне емисије „Агапе“, која траје више од дванаест година, дошао је како каже због отворености и храбрости али и помоћу чуда која му се у животу напросто десе. Једно од тих чуда, по његовом мишљењу јесте и постојаност емисије „Агапе“.

„Ја се чудим над тим малим чудом које се дешава, јер другачије то не могу да објасним ни на који начин рационално. Нисам има толику веру да ће оволико дуго трајати Агапе, зато што сам помислио да ћемо академик Владета Јеротић и ја, већ у другој сезони или трећој да исцрпимо све теме. Али ето, Богу хвала, време је другачије показало, има много занимљивих тема које још нису обрађене, а такође што ми је још драже да има толико квалитетних и умних људи у Србији који, ето можда нису баш прихваћени на свим медијима, али на Студију Б у емисији „Агапе” свако ко је паметани и честит има своје место, ја то желим да видим као неку врсту божанственог мозаика у коме се свако од тих личности пронашао и има неко драгоцено место. Сви они укупно дају неку много већу и лепшу слику, слику неког ренесансног мозаика.“
Његова породична прича је ако интересантна, а у његовим венама тече словеначка, бугарска, грчка и српска крв. Име је добио по прабаки Александри која је родила шеснаесторо деце.
„Ту се укрстило бога питај колико корена, све захваљујући тој мојој дивној баки Гркињи Ефрусинији Манкрелис, њен отац је имао шеснаесторо деце, осам ћерки и осам синова, Ангел Манкрелис, имао је хотеле на Дунаву. Мој деда је био трговац, Јакоб Гајшек, Словенац, путовао је имао је своје бродове, упозна њу и заљуби се. Ангел пристане да да ћерку ако се венчају у православној цркви. Онда су дошли у Београд, и ту се роди мој отац Владимир и тетка Зора, која се после вратила у Бугарску и тамо постала угледни хирург, чак су и новине писале о њој. Био је неки руски генерал који је имао неку несрећу, сурвао се низ неку планину и главни хирург бугарски га је оперисао и моја тетка је асистирала као млади хирург. И он је дигао руке и рекао нема спаса, а онда је моја тетка питала да ли може она да настави операцију, и она спаси Русу живот, то је било на свим насловним страницама. Тај Рус је после купио читаву једну зграду и поклонио је мојој тетки.“
Током школовања није био нарочито заинтересован за књигу. У средњој школи два пута пада на поправни, у првој години из математике, а у четвртој из физике и математике. Његов први посао био је у коцкарници, где је за то време одлично зарађивао, касније су се низали и други послови, али ништа није задовољавало унутрашњу празнину.
„Родитељи нити су ме терали да упишем неки факултет, нити да почнем да радим, то је била једна чудна ситуација, али то је само произвело у мени огромно незадовољство. Како можете да не радите, како можете да не учествујете у неком друштвеном животу било ког типа? То је гомилало један унутрашњи гнев и ја сам стварно имао осећај да или ћу полудети или се мењам драстично, као да сам био на некој клацкалици, толико сам био препун унутрашњих конфликата, несигуран у себе и том неком одлуком да почнем да радим мало се ублажавало то, али је ипак остајало незадовољство. После опет добијам један посао у фирми која се звала „Завод за заваривање“ и ту сам радио годину дана, примао плату али сам опет нисам био задовољан.“
И напокон до драстичне промене је дошло. 1995. године пријављује се на аудицију за спикера информативног програма РТВ Политика и из трећег пута успева да добије посао.
„Тај спот који сам који сам видео на ТВ Политика ме је одушевио и решио сам да се пријавим за тв лица,и ту сам два пута падао, тек из трећег пута сам био примљен, опет захваљујући једном чудесном човеку који на жалост није жив, Горан Стојић. Много има чуда неких у тој мојој биографији, без жеље да нешто миситфикујем или да тражим чуда у животу. Хришћанство је ту да сусти човека на земљу да не чезне за чудима јер чудо је сам живот.“
Поред ове спољашње промене и у њему самом се промене дешавају, рађа се једна неутољива глад за знањем, књигом, филмом, културом уопште.
„Десило се оно што се деси у душама многих који живе једним начином живота, а онда када осете нешто, нешто као онај „аха“ доживљај, онда све друго поприма неко секундарно место, а то што су осетили примарно. Припремам разговор са једним чистачем улица, зове се Арслан Бајрамовски. Трећег јануара сам се враћао са сином из биоскопа и он ми је пришао и рекао како гледа „Агапе“ и почео је да цитира неке реченице из емисије, које су му омиљене, и рекао је да је највише воли тај мини серијал „Религија у светској књижевности“ и да је највише уживао када је слушао приче доктора Јеротића и Драгана Стојановића о Достојевском. Каже он: „Ја онда кад сам одслушао то узмем слистим „Злочин и казну“, а сад сам при крају „Идиота“. То су неке неописиве ствари, шта се то деси у људској души када се отвори према књизи, према култури уопште. Када би људи били свесни колико губезбог те своје лењости, Једна од највећих замки је та фарса која представља књигу као досадну. Велика литература не може да буде досадна, она је додуше захтевна, јер колико ми радимо на себи толико ћемо уживати у великој уметности.“
Сматра да је неталентован за писање, али како каже да пише нешто као аутобиографију коју жели да остави својој деци. Децу не тера да иду путем који је он за себе одредио и не намеће им ништа, а можда је и то разлог зашто често са њим одлазе не литургије.
„Шта год је натурено то ствара неки гард. Терам их да читају књиге, то је баш проблем, слабо читају, али опет верујем да ће се нешто десити, баш као што је Кустурица описао у својој књизи, он није волео књигу никако, мајка га је терала, читај, читај, а мудри отац Мурат каже „А пусти га бона Сено очепиће он“. Са неке стране мислим да родитељи морају да укажу шта су врендост, али и да не претерују да се то деци не огади, али негде да они то чују и да знају шта родитељи мисле, јер потпуно да их препустите самим себи није добро.“
Оно што му је обележило и усмерило даљи ток живота јесте познанство са академиком Владетом Јеротићем. На његово приближавање Хришћанству утицао је одлазак у манастир Савине, али то је био сам почетак, прави преображај и улазак у веру десио се кроз предавања и књиге доктора Владете Јеротића.
„Сећам се једног интервјуа, питао сам Владету Јеротића нешто о светим људима, он каже да Бог свакоме да да барем једанпут или двапут сретне неког божијег човека. И када сретнете таквог човека онда нешто почне да дрхти у вама, то је знак да тај човек живи правим, здаравим, духовним животом. Е па тако се нешто слично десило када сам први пут чуо глас Владете Јеротића, ја сам буквално био омађијан њиме, почео сам да читам његове књиге и из те огромне страсти родила се идеја да га интервјуишем, то је било пре равно двадесет година, иако до тада нисам урадио ни један новинарски задатак. Е тако се десило да је један од најлепших интервју био мој први интервју.“
Читав његов живет обележава избор између тога да се остане на сигурном и тога да се крене напред у непознато. У једној од емисија разговарао је са Жарком Требјешанином о бајкама и њиховом значењу. Суштина бајке представља наш живот, од безбрижне младости, до зрелог доба у коме смо суочени са проблемима и само они јунаци који храбро крену напред доживе срећан крај јер када се покрену они одједном добијају помоћ невидљивих сила. Тако је и у животу, сматра Александар Гајшек.
„Онај ко остане заробљен у томе да не сме да крене напред, да не сме да прескочи ту лествицу ја мислим да он мора да осећа неко стање депресије, незадовољста, које му каже ниси за то рођен. Ма слободно крени добићеш помоћ са стране, али ово не хајде да сачувам то што имам, па нећу да се осрамотим, нисам ја довољно спреман за то, па ниси сигурно али ћеш добити помоћ са стране. Е то је једна од најважнијих порука које нам бајке несвесно шаљу. Е тако сам се осећао и ја, ушао сам у нешто са огромним страхом, пазите јавни посао ја потпуна незналица, необразован, тек у 24 година уписујем факултет, а први посао који сам имао осим спикерског јесте да интервјуишем Владету Јеротића, па можете замислити већи страх, али ето невидљиве силе су ми помогле да не испаднем глуп у друштву“, каже кроз смех.
Одувек је волео телевизију и као мали упијао је телевизијске емисије, тако да је посао ТВ спикера био идеалан за њега. О новинарству није ни размишљао, Факултет политичких наука је случајно уписао и као све остало у његовом животу и на овом пољу се све догађало спонтано и неочекивано. У то време размишљао је и о упису на Богословски факултет, али је од тога убрзо одустао.
„Да будем новинар водитељ, ни на крај памети ми није било, то ми је толико нешто одговорно било, гледајући на пример Драгана Бабића и друге ауторитете. Тако да човек снује, а Бог одлучује. И заиста кад би се написале биографије људи, да видимо за шта се ми спремамо у животу, а шта на крају буде. Мислим да у великом проценту се дешавају неке велике промене које детерминишу наш животу у сасвим другом правцу. Када сам ушао у цркву, онда сам маштао о студирању теологије, али то је озбиљан факултет, а овамо сам већ уписао Политичке науке. Разговор са једним јуродивим човеком је, могу да кажем испумпао моју жељу, он је буквално клекао на колена и рекао ми немој да уписијеш, немој да уписујеш, изгубићеш веру, нисам га ја озбиљно схватио али опет одјекују те речи у мени, овако некако сам аматер у томе и уживам да постављам питања теолозима и то ми је довољно.
Пре него што је ушао у Хришћанску веру, тражио је одговоре на питања и у другим религијама, заједно са једним својим добрим пријатељем заинтересовао се за источњачке религије.
„Он је пре мене ушао у једну врсту кризе, и окренуо се Богу и источним религијама, и онда сам у дискусијама са њим се заитересовао, он ми је давао литературу. Али на срећу имао сам моју Јелену поред себе која нас је тако исмевала и критиковала. И она нас натера да одемо у манастир Савине, тамо смо летовали једне године. Прича са оцем Јустином ми је скренула пажњу на Хришћанство, довољно за почетак, али ипак јавља се огромна духовна жеђ, одлазак на Хиландар је био суштински и предавања Владете Јеротића.“
Одлазак на Хиландар учврстио је његову веру, и пружио му невероватно искуство. На Хиландару добио је одговоре на многа своја питања или је исто тако то искуство створило нова питања о којима размишља.
„Тамо су се тек чуда дешавала. Та ноћ пред одлазак на Хиландар је најстрашнија ноћ коју сам преживео, готово да нисам спавао колико сам био уплашен. Онда тих шест дана опет, неке мистичне ствари су се дешавале. Био сам убеђен да напокон добијам питања на своја питања, у великој мери је то и било тако, али није то коначно, Богу хвала до краја живота нам је дата једна тајна коју откривамо. Човек кад оде у манастир добије неко прочишћење, схвати да те бриге и нису тако велике и добијемо неко упутство за нормалан, скроман, природан начин живота, то ми је много значило, и дан данас ми значи. У манастирима се осећам…ма лепше него код куће.“