Интервју недеље

У хаосу тражиш своје место

13. фебруар 2014.
Јована Антић

,,Новинарство може да буде бајка, ако га ви тако креирате”

Новинар Радио – телевизије Београд, Милан Поповић као аутор и репорте са тридесет година урадио је неколико великих пројеката. ( „С оне стране ума“,“ Српски Алкатраз“, „Досије затвор“…). Добитник је многобројних награда. Посетили смо га и разговарали о његовом раду, искуству и медијима.

После завршене школе у Смедереву, уписали сте ФПН у Београду. Шта сте очекивали од новинарства? Да ли је ово данас, када сумирате све досадашње утиске, заиста оно што сте желели?

Што се тиче мене самог, задовољан сам свиме што сам до сада урадио, а што се медија тиче – нисам. Једноставно када сте дечак, ви мислите да је све то мед и млеко. Међутим у стварности је све другачије. Када кренеш са овим послом, отрезниш се брзо. Постоје једне друге степенице, којима се пењеш читаву каријеру. Још од средње школе сам знао да ћу се бавити неким јавним послом, нисам знао да ли ћу бити глумац или новинар, али сам знао да је мој посао уз људе.

Ви сте радили у штампаним медијима ( „Политиколог“, „Време“ ,… ), затим радио ( „202 Београд“ ), а сада вас гледамо на ТВ- у. Зашто сте се одлучили баш за ТВ новинарство?

Првенствено, за ТВ новинарство сам се одлучио због новца. Људи данас не размишљају о једној веома битној области – новцу. То се често заборавља као битан сегмент сваког посла. Зашто се ради посао? Зашто неко отвара трафику, да ли је то лепа делатност? Међутим ТВ као ТВ, привлачи велику пажњу, моћан је медиј. Једноставно, када нешто кажете то се много гласније чује. Трагедија је у томе, што је мени радио омиљени медиј, али ја тамо не могу да добијем онолико новца колико заслужујем за све моје знање у новинарству. У Србији је све естрадизовано. Ако ниси био пред камером, ниси постојао.

Једног дана одлучили сте се да будете ТВ репортер, због чега терен? Шта вас је то привукло?

Зато што је то посао, који се ради у покрету. Мој највећи страх је да ме неко затвори у канцеларију. Није то за мене. Ја волим ову врсту слободе. И док сам одлазио у Париз, сви гледају бутике, јуре модне трендове, а ја шетам и размишљам зашто онај просјак седи тамо или испитујем црнце на баскету како живе. Једноставно ме привлачи маргина друштва. Тако и ви. Ако не пеломите у глави шта је за вас, шта то волите, за шта сте надарени, никада нећете знати куда сте кренули. То је суштина.

Да ли сте, као двадесетогодишњак, имали неког узора који вас је инспирисао за даљи рад?

У новинарству никада није постојала особа за коју бих рекао да је мој узор. Али овако, мој узор био је Мајкл Џордан( Michael Jordan) . Желео сам да ја, као новинар, имам те његове особине. Да будем атрактиван, ефектан, скроман и нормалан.

Изјавили сте једном приликом: „ Новинар мора да буде као Jacobs 3 у 1“. Шта то тачно значи?

Новинар мора да ради све послове. Да зна режију, новинарство, да буде доста брз…да постоји Jacobs  7 у 1 рекао бих то.

Један сте од најмлађих аутора на јавном сервису, а иза себе већ имате неколико успешних пројеката. Да ли сте после свега тога били задовољни или рекли себи успео сам као новинар, и када је то било?

Као новинар још нисам успео. Нисам још стигао до тог врхунца. Постоје два пројекта, за које могу да кажем да сам успео нешто да урадим својом причом као новинар. То је репортажа С оне стране ума. Она је снимана у болници Лаза Лазаревић и након што је награжена и свега што сам рекао у репортажи болница је добила новац за рестаурацију. После годину и по дана, мене је техничар болнице увео у један чист и сређен хол, и те његове речи ми још увек брује у ушима ето, видиш да може, рекао је. Такође, у РТС- у сам радио причу Мост у Сефкерину о људима који су 50 км ишли у круг, да би дошли до своје њиве. После емитовања ове приче они су добили мост.

Радили сте документарни серијал  „Досије затвор“ ( говори о животу иза зидина казнено- поправних домова у Србији). Разговарали сте са више од 400 саговорника из затвора, о наркоманији, ХИВ- у, самоповређивању… Да ли сте после тога остали равнодушни или сте били принуђени да у појединим тренуцима угасите камеру?

Ја знам да се изолујем што је велика предност. Ви сте као лимар док ради. Варнице вас ударају по очима, али ви сте свесни да морате да идете даље. Заиста, јесте тешко и јако потресно. Као новинар ја се унапред припремим, схватим да је то документарац и да су то њихове судбине. Мени је, искрено, најтеже пало то што се после тог пројекта одигравало. Постојали су различити притисци, бушили су ми гуме на аутомобилу, звали телефоном…То је за мене као 25- годишњака, који је тек почео да се бави овим послом, било заиста тешко. Било је доста другачије него данас.

Ви сте радили документарни филм „Српски алкатраз“ ( затвор у Пожаревцу). Како сте дошли на ту идеју?

То је био изазов. Ја сам седео у кафићу, узео сам новине Press, колико се сећам, и видео неку малу слику испод које пише Отвара се ускоро Алкатраз. Одмах сам добио идеју да би то могла да буде једна занимљива прича, о начину функционисања тог затвора, како све то изгледа. Звао сам уредника, ишао у Министарство правде у коме су ми рекли да је већ 40 захтева за улазак тамо одбијено. Чудили су ми се апсолутно сви. Био сам упоран, желео сам то. Послао сам писмо министарки правде Снежани Маловић, која ми је одобрила улазак у затвор. Суштина је била у писму које сам јој написао. Одувек сам знао добро да преговарам.

Као репортер и аутор ви се увек одлучујете за овакве теме, пуне танзије и мистерије. Никада нисте замишљали себе у улози репортера који се бави мирним и веселијим темама?

Ево сада у скорије време, почели су људи да ме моле Дајте мало оптимизма. Међутим, мени није интереснтно да радим неке мирне приче. Постоји доста тема које би биле сасвим нормалне, на пример да се уради емисија о нашим метематичарима, али мени то није занимљиво. Ценим ја свачији рад и волим када неко успе у животу, али мене привлачи нешто друго. Ја немам неку инспирацију осим ако нешто није комично или је дотакло дно. Таква нам је земља. Сада овај нови пројекат Гост, базираће се на мало позитивнијим причама, али опет кажем, питање је докле ће мене све то да држи.