„У глуми лежи моја највећа страст“

Глумац Београдског драмског позоришта Саво Радовић цео свој живот посветио је глуми и сцени. Још као основац, показао је свој таленат и пожелео да једног дана постане прави професионалац. Одмах по завршетку aкадемије постао је редован члан Београдског драмског позоришта где је играо у преко 20 представа. После улоге студента Цилета из филма „Варљиво лето ‘68”, више се бавио позоришним улогама и режијом, а предавао је и у средњој глумачкој школи. Са великим задовољством говори о својим успесима, наградама, култури, позоришту, животу…

Шта вас је покренуло да се бавите глумом?

Вероватно је глума честа жеља у детињству многих дечака и девојчица када сам све време желео тиме да се бавим. Наравно да је мало оних који су ме озбиљно схватали у томе, али ипак мој први јавни наступ био је поводом школске славе Свети Сава у Богородичиној цркви у Земуну када сам био у предшколском узрасту. Међутим оно што је занимљиво ту у непосредној близини те највеће земунске цркве, налази се Земунска општина, и многе баке, маме , рођаци довели су своју децу у ту црквену општину на аудицију. Тад су ме већ издвојили. Касније у основној школи био сам изабран за луткарско позориште, у вишим разредима за драмске секције, а у Деветој гимназији већ сам био члан студентског аматерског позоришта на Новом Београду, и то је било једно изузетно искуство, чак сам радио са низом професионалних педагога, уметника, редитеља. Тада је већ постојала моја коначна одлука да ћу се само глумом бавити. Још једна потврда дошла је на пријемном испиту на Факултету драмских уметности где је била огромна конкуренција и где је изабрано свега нас седморо из целе Југославије и још један избор био је за члана Београдског драмског позоришта. Тако да од оне детиње жеље и неколико тих конкурса на различитим нивоима које сам прошао, на којима сам био изабран и где сам некако схватио да добијам потврду да ја тиме могу да се бавим и да се у томе лепо осећам.

Памтимо вас по улози студента Цилета из филма „Варљиво лето ’68“. Колико вам та улога значи и да ли вам је допринела у вашем даљем раду?

Режисер Паскаљевић и сценариста Михић су ме питали да ли бих смео и да ли бих хтео да прихватим улогу студента Цилета и, наравно, ја млад и надобудан, хтео сам нешто жешће, много више, много револуционарније , па сам прихватио без размишљања. И коначно је дошла та улога студента Цилета, тог учесника демонстрација из ’68. После изневерених демонстрација када је друг Тито рекао како су студенти тобоже у праву, студент Циле мења идентитет, брије се, шиша. Данас изгледа необично да је нешто у том филму било цензурисано, али јесте. Ивана Михић ме је питала: „Циле, јел сте ли то ви?“, а ја кажем: „Не нисам, нисам то више ја“. Та реплика је исечена. Касније је синхронизовано њено питање: „ Шта сте то урадили“? и мој одговор: „Ништа, ошишао сам се.“ У време снимања, и та реплика је била опасна. Пресрећан сам што сам у филму учествовао, а и када сам предавао глуму у средњој глумачкој школи моји ђаци били су у стању данима да разговарају користећи реплике из филма „Варљиво лето ’68.“

Награда „Медаља Достојевског“ сведочи колико сте поред глуме били заинтересовани и за режију. Какве успомене носите са фестивала позоришне представе у Русији?

Meдаља Достојевског је највреднија награда коју сам добио у животу, а истовремено и најдража. Она је остварена на седмом међународном фестивалу камерних представа по делима Достојевског, а одиграва се сваке године у месту Стараја Руса, у питању је једна бања у којој је Достојевски провео један дужи период после доласка са робије где се лечио и где је написао нека своја најзначајнија дела. Фестивал је међународни, у питању су представе из целог света. Постоји само пет награда: за најбољу режију, глуму, мушку женску улогу, најбољу представу у целини и глумачки пар. Миле Станковић, мој покојни колега и најдражи сарадник из ансамбла Београдског драмског позоришта и ја, добили смо ту награду као најбољи глумачки пар фестивала. Утисак је изузетан око свега, па и око организације фестивала, око квалитета учесника, жирија, заиста треба доживети. После доделе награда имали смо једну свечану вечеру где су учесници програма изводили песме на различитим језицима. Ја сам једва наговорио мог колегу Милета Станковића да запева, он је био изузетан певач, чак је Властимир Ђуза Стојиљковић одавао њему посебно признање. Награде смо прославили по руски, онако како доликује, у друштву дивних људи.

Шта мислите о поновном извођењу актуелне представе „ Кад су цветале тикве“ после цензуре из 1969. године?

Представа „Кад су цветале тикве“ је сада на нашем репертоару, вероватно и најтраженија у овом тренутку. То је велика ансамбл представа са преко двадесетак учесника на сцени. Оно што је занимљиво је да Михајло Миша Јанкетић игра улогу коју је играо и ‘69 као Љуба Врапче, сада остарелог, односно у овој поставци, једног од два Љубе, јер се Милош Биковић појављује као млад Љуба Врапче. ‘69 догодило се да је представа Југословенског драмског позоришта била забрањена и изузетно су важне последице те забране јер је управо то био почетак када је превладала аутоцензура. Данас се представа гледа из једног другог угла, чак је популарнија и међу младима што нам даје наду да позориште још увек живи. Врло је посећена што нам сведоче пуне позоришне сале и неописива радозналост гледалаца. Ни друге представе не заостају за што већом посећеношћу, међу којима су и „Плес са боговима“, „Делириjум тременс“.

С обзиром на широк опус ваших извођења, која улога вас је учинила поносним?

Није ми била битна величина улоге, па ни хонорар. Глумио сам у „Лову на мишеве“ са Лазом Ристовским. Више су ме занимале позоришне улоге и режија, а предавао сам и глуму у Средњој глумачкој школи одакле су две моје представе ушле у репортоар БДП-а, „Стеријада“ и „Код народног посланика“. Написао сам и монодраму „Примери чојства и јунаштва“ коју је поред мене текст изговарао и патријарх Павле. Награђена је на Међународном фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну.

За Универзијаду у Београду 2009. године снимљен је и један кратак играни филм о Милутину Миланковићу. Тумачио сам његов лик, и било је врло занимљиво играти улогу пред његовим потомцима, поготово што је у питању највећи српски научник, а ја сам се унео у лик са немерљивим задовољством.

А један од најзанимљивијих момената који сам доживео јесте улога Лауреана у комаду 13 Божијих тричарија шспанског редитеља Паола Мађељија глумећи ментално заосталог лика. Никад у животу нисам добио више похвала за једну такву јединствену улогу, управо за тог несрећног Лауреана који ми је донео много задовољства.

Данас, у 59. години, све више режира, глуми у свом матичном Београдском драмском позоришту где ниже улоге, али и признања, и нимало не личи на студента Цилета.