Студентски радови

Телевизија је убила новине

21. децембар 2016.
Иконија Јеврић

Телевизија је убила новине

„Истраживачко новинарство више не постоји, зато што не постоји простор у новинама за дуге текстове“

Вања Булић новинарством је почео да се бави давне шездесет и девете године као дописник „Омладинских новина“, а својом истрајношћу успео је да се одржи у новинарској професији више од четири деценије. Новинарско име изградио је пишући за редакцију „Дуга“, али и радом на ауторској емисији „Црни бисери“ за коју је добио престижну награду „Златног беочуга“ за трајан допринос култури. Зашто је новинарство једина професија за њега и како види новинарство после 40 година искуства, Вања Булић говори у интервјуу за Журналист.

Да имате шансу да бирате, да ли бисте поново изабрали новинарство за животни позив?

– Био би ми сигурно животни позив новинарство , определио сам се за ту делатност јер ми је највише одговарала. Данас не видим ни једно друго занимање којим бих могао да се бавим. У штампаним медијима сам се опробао у свим пословима. Био сам технички уредник и коректор, прошао све, од сарадника до уредника. То сам све прошао и на телевизији. Сада се бавим писањем романа. Дакле, мени је основни занат писање, према томе не бих могао нешто друго да радим, а и ако бих радио, вероватно би било лоше. Ипак, не кажем да ово што ја радим, не може боље да се ради.

Опробали сте се и као новинар штампаних медија, ТВ водитељ и радијски водитељ. Који од ових послова Вам је највише пријао, и да ли уопште могу да се пореде?

– Иако сам најмање времена провео на том медију, ја сам у принципу највише волео радио. И сад, када би ми неко понудио где бих волео да радим, изабрао бих радио. Вечерње емисије са једним гостом, у којима можеш да направиш лепу атмосферу. Ипак, данас се највише бавим писањем, али не новинарским, јер немам више снаге да јурцам. Само за четири новине пишем колумне или приче, али ниједне ме не плаћају. У реду је да у младости вежбаш новинарски дух, али не и после четири деценије рада.

Деведесетих година прошлог века, радили сте за часопис „Дуга“, за који многи кажу да је померао границе новинарства. Да ли мислите да данас у медијској сфери постоје часописи, емисије или чак новинари појединци који су посвећени новинарству на тај начин?

– Данас је „Дуги“ најближи „Недељник“. То је новина у којој се вреднује ауторско, истраживачко новинарство. У разним периодима једна иста новина може да помера границе или не, а да остане исти концепт новине. То зависи од екипе људи која се окупила. Тих деведесетих година, „Дуга“ је имала новинаре који су могли да померају границе, пре свега у женском делу екипе. Ту су биле Мирјана Бобић, Љиљана Хребљановић, Душка Јованић, Дада Вујасиновић… Због њих је „Дуга“ изгледала другачије, јер жене имају другачији поглед на рат, а то су биле ратне године. Док су мушкарци јурили по ратиштима, жене су из неког паметнијег угла писале о рату и будалама које воде рат. Данас је циљ новина је само да бележе шта се тренутно дешава у друштву, а ми смо имали другачији поглед, нисмо се бавили само дневним бележењем, већ смо кроз текстове покушавали да предвидимо оно што ће се тек догодити. Данас, нажалост, нема таквих анализа, углавном су текстови краћи. Телевизија је убила новине, јер све о чему ћеш читаи сутра у новинама, данас можеш да видиш на ТВ-у. С друге стране, у новинама, као и да се не труде да победе телевизију. Истраживачко новинарство више не постоји, зато што не постоји простор у новинама за дуге текстове.

Емисија „Црни бисери“, позната је по томе што су многи гости били људи „са друге стране закона“, који су кроз вашу емисију били представљени као обични људи. Како сте успевали да дођете до њих и њихових прича?

– Нису то били само људи са оне стране закона. Мени је било битно да су другачији. Или људи са маргине за које нема шансе да се појаве на ТВ-у, или познате личности у којима тражиш то нешто о чему јавност мало зна. Госте сам бирао тако што сам у недовршеним текстовима или репортажама примећивао људе с којима бих могао да направим причу, или су ми једноставно људи предлагали некога кога познају. Највише је било оних који су сами себе предлагали. Али мислим да се кроз приче људи са маргине и кроз оне приче које се крију од јавности, најбоље осликава друштво. За емисију је најбитнија била интимна прича саговорника, па тек онда оно што је последица, а то гледалац треба сам да схвати и објасни.

Као водитељ остављали сте утисак пријатног и непосредног саговорника. Како новинар да балансира између тога да буде пријатан, али и да добије од саговорника жељене информације?

– Релативно касно сам почео да радим на телевизији, као водитељ сам се опробао тек са 44 године. Тада сам већ био формиран човек, имао сам породицу, троје деце, жену, широк круг пријатеља. Пре тога сам играо одбојку и имао рок састав, што је важно, јер су то биле ситуације у којима си све време на процени оних који те гледају, и због тога научиш да имаш однос према маси. А пристојност је ствар домаћег васпитања, такав си или ниси. Основ телевизијског новинарства је поштовање госта. Ко год је дошао у твоју емисију, без обзира на то о чему прича, заслужио је својим животом да буде гост емисије и да својом причом буде наук некоме ко то гледа. На крају крајева, уљудношћу се много више добија од саговорника него безобразлуком.

Имали сте прилику да на својој кожи осетите утицај неоснованих гласина које медији могу да пласирају. Да ли је таблоидизација у Србији данас узела маха или је то увек било тако?

– Пре 5.октобра, деведесет посто новинара, без обзира за кога су радили и које су политичке оријентације били, залагало се за промену. Када се та промена догодила, сви су се опустили, нико није развијао критички однос према новој власти, а када се власт учврстила после годину дана, довела је своје људе у редакције. Тако нестаје право новинарство, једноставно не постоји више простор за праву критику. Али настају таблоиди, који у новинарство уводе писање полуистина и различитих инсинуација. Мислим да нигде у свету нема толико политичких таблоида као код нас, тачније дневних новина које третирају политику на таблоидан начин.

Написали сте неколико књижевних дела и члан сте Удружења књижевника Србије. Да ли мислите да је новинарство увод у озбиљније литерарне правце или то зависи од појединца?

– Новинарство је дивна уводна вежба за онога ко има таленат за креативно писање, што уопште не значи да су они који су остали у новинарству слабији новинари, чак су можда и бољи од оних који имају изражене литерарне претензије. Али је новинарство заиста велика вежбаоница уколико радиш репортаже, интервјуе, анализе, есеје, све оно што иде према литератури. Новинарство је дивна школа за онога ко има литерарне склоности