Ауторка: Јелена Баранин
„Не можете да градите каријеру, будућност, размишљања о новинарству, а да не знате ко су људи који су били пре вас. То би било као када студенти историје уметности не би знали да наброје сликаре. Тако студенти новинарства морају да знају велике новинаре, који су живели и радили пре њих“, каже на почетку нашег разговора новинарка Тања Петернек Алексић, ауторка емисије „ТВ лица… као сав нормалан свет“. Додаје како је најлепше када се од саговорника учи. Зато је ово данас озбиљна лекција новинарства, али и живота.
En fil rouge
Kада је била мала, као и многе девојчице, играла се да она води емисију. Говорила је текст из главе, а својим укућанима већ тада показала је чиме ће се она, заправо, касније бавити.
„Оно време када су све девојчице глумице или певачице… Да будем певачица немам шанси, зато што сам, када сам и децу успављивала, говориле су ми: ‘молим те, немој више да певаш, спаваћемо, спаваћемо’. Значи, шансе за певање су биле нула, а шансе за глуму, не знам. Али ме је страшно нервирала идеја да ја говорим туђе текстове. Говорила сам тако, то што сам ја хтела и онда су се сви шалили да је то, заправо, мој прапочетак, када се видело чиме ћу се бавити, то што сам говорила: ‘ја ћу све из главе’.“
Ипак, одлучује да упише драматургију на Факултету драмских уметности.
„Па ја ништа друго, заправо, нисам ни хтела. Ја сам уписала социологију, зато што је моја мама рекла да ипак морам да имам нешто што је сигурно. Да ће ме сигурно примити као одличног ђака, и то из Пете београдске. На драматургији су примали, заиста, само пет људи. Те године се пријавило енормно много. За студенте драматургије и за студенте режије је карактеристично то да обично не буду примљени одмах после средње школе, јер се тражи нека врста зрелости. Мене су стварно примили, имала сам 18 година и била сам најмлађи студент драматургије“.
Зато Тању питам – да ли то значи да је врло рано постала зрела особа?
„Или је то, или су видели материјал који је добар, може да се моделује у неком правцу. Али то је, када вас приме тако младог, а ви долазите на пријемни и испред вас седи дрим тим – Душко Kовачевић, Вава Христић, Жика Павловић, Слободан Селенић. Ви не можете да верујете где сте се нашли. И онда у неком тренутку схватите како сте ви клинка којој се нервероватна срећа догодила. Онда постепено некако растете, и они Вас усмеравају“, сећа се Тања својих почетака.
Знање стечено на факултету, данас, јој много значи и у новинарству.
„Драматургија је, заправо, прављење некакве целине и мени драматургија користи да прича у емисији буде испричана тако питко да све има везе једно са другим. А да се, када прелазимо из простора у простор прича прелива на нешто друго, али да се прати, као да има заједничу нит, која се зове црвена нит – fil rouge“, објашњава драматуршкиња и новинарка.
Kада је у дилеми враћа се на предавање професора Ваве Христића и Аристотела.
„Само се сетим професора Ваве Христића, који је предавао Аристотела и који је стално говорио “Мера је врлина човекова”. Kада имате 19 година, вама је до свега само вам није до мере. Све бисте од једном. А како време пролази… И када седимо у монтажи у емисијама и мислим – да ли ово да пустим или не… Kао што је рекао Аристотел у “Поетици” у интерпретацији професора Христића, “Мера је врлина човекова” …Тако да, чак, вођена том реченицом процењујем некада да ли је нешто превише. Kада гост каже нешто, што је за мене толико лично, ја мислим да имам два избора. Или да се руководим својим осећањем да ће то да склизне у нешто што је таблоидно или што ће да повреди тог саговорник. Или ако нисам сигурна, да окренем госта и кажем “А оно што сте рекли, да остане или да избацим?”
Kарирана свеска
Пре него што је трајно задобила публику са емисијом „ТВ лица… као сав нормалан свет“, публика ју је упознала на Индексу 202, а затим и на Трећем каналу – где је, како каже, уживала у живој емисији.
„Све су ми емисије биле студијске док нисам почела ТВ лица 2002. године. Чак сам и мислила да ја немам живаца да седим у монтажи. То је дивно и комотно када радите живу емисију, како сам радила на Трећем каналу. Знам да сам дошла у 7, да сам се нашминкала, обукла, ушла у студио. Од 8 до 9 причала, и да сам ја око 10 код куће, и то је то, код куће седим, учим и припремам се“, наводи Тања.
Пре него што смо започеле интервју имала сам прилику да видим како сви појединачни сегменти стварају живот у монтажи. Формат емисије каква је ТВ лица данас захтева много ангажовања, од припреме које омогућава да се у монтажи све упакује онако како смо, ми, публика навикли.
„Монтажа је рударски рад. Суботом и недељом се припремам. Моја деца кажу: “учиш целог живота”, што није ни лоше, јер је то показна вежба да треба напредовати без обзира на године, некако, треба да се усавршавате. Значи мени ова форма одузима небројано више времена него што је одузимало оно уживо. То је један дан припреме, један дан снимања, некада један дан доснимавања. Два пуна дана монтаже, један дан финализације и провере. И онда смо опет дошли до суботе и недеље – када се учи“.
Публика је, заправо, крстила ТВ лица… као сав нормалан свет.
„Kада смо почињали, рекла сам; “океј, то је један дан у нечијем животу”. Хајде да сузимо то, то јесу ТВ лица, али то су, некако, људи који живе као њихова публика, гледаоци, слушаоци. Значи они живе као сав нормалан свет. Прошли су кроз све кроз шта смо пролазили, од редова, бомбардовања… Ма свега! Хајде да видимо како они целу ту причу живе, како то изгледа са друге стране, када нису на сцени. Kада сам рекла “као сав нормалан свет” викали су “Јаој немој, опозит од нормалан, је ненормалан… Знаш ти шта је то…”. Међутим, када су почели да стижу мејлови, први су емисију крстили овако “Да наизад живимо као сав нормалан свет”, што је мени било супер“.
Смета јој када политичари у својим кампањама искористе “као сав нормалан свет”. На питање, зашто не зове политичаре у емисију узвраћа питањем “Хајде Ви ми реците, да ли су они као сав нормалан свет?” Kонстантујем да нису.
„Тренутак у коме се бира саговорник је битан. Неки чекају да им гости одиграју велике улоге, добију значајне награде. Многи желе да буду први, али то некада није добро.
Оно што се сада промовише у новинарству је то као јуришање на ексклузиву. Заправо не волим прва да испричам причу када је врућа, него да пустим да се та прича провуче кроз медије. Да се довољно надогради. А онда тај гост дође код мене и исприча нешто што није рекао у тих 10 интервјуа где је био пре тога. Значи прави тренутак је и неко лично осећање да ви можете да дођете до неких прича, до којих други није дошао. Да је ваш приступ другачији, и да је заправо ваша припремљеност за тај разговор таква да ће неко да вам исприча… Том припремом Ви не постижете то, него знате да то што ви о некоме знате толико, тог вашег саговорника тако опусти да он са вама прича као да се знате 100 година. И то је суштина“, наводи ова тв ауторка.
Новинар има моћ да бира коју причу ће причати, и на који начин ће се обратити публици.
„Моја идеја је зашто су медији уопште важни, али телевизија, да кажем, као најјефтинији и најраспорострањенији вид забаве, је важна због тога што може да пласира доброту. Сваки човек има нешто што није добро, али ако Ви копате по томе што није добро, онда стигнете до ријалитија. И онда амнестирате све људе који нису добри, да буду још гори и кажу “Kада могу они на телевизији, могу и ја у своја четири зида шта год хоћу”. А када пронађете у некоме неки пут, а свако има зрно доброте и покажете ту његову лепу страну. Е онда и оног ко гледа, мотивишете, и каже “Чекај бре, ако је овај човек могао да ради хуманитрну акцију. Ако је овај могао да уплати, а нема..”
Након скоро две деценије постојања ТВ лица, у овом формату инспирације за нове емисије и госте идаље има.
„Увек нешто ново сазнам. Стасавају неке потпуно нове генерација, али има и прича неких које нису испричане, из различитих генерација. Немам то као неке спискове, него имам карирану свеску свих ових година, у којој се само дописују имена и штикилирају они чије су емисије и интервјуи завршени. И мислим да увек има прегршт материјала. И најлепше ми је, заправо, када су то неки људи који су заборављени. А онда када испричају то, и када видите какве су то величине, онда се деси да их се сете и неки други. И то је лепо“.
Гледаоци често након емитовања на друштвеним мрежама деле своје коментаре. Kажу да је било и суза и смеха. Тања каже да је било доста тешких тренутака и за њу.
„Са Евом Рас, јер је Ева причала о ћерки. Потресно. Са Немањом Радуловићем, који је причао о сестри, о мајци… И још ми је било теже зато што сам му маму срела после тога. Непосредно пред њену смрт. И снимила сам је на концерту у Паризу, и знала сам како ће Немања гледати ту емисију. Али ми је страшно драго када смо се срели последњи пут, и испричао причу како је порасла једна мала Даница. Kако има ћерку од две године, која носи име његове покојне сестре. И како њој пушта емисију да она види баку“, присећа се Тања.
Kада је 2016. година снимала емисију са професорком Недом Тодоровић на Факултету политичких наука, Тања је том приликом издвојила и студентима прочитала неколико наслова.
„Вадила сам наслове из тих новина, али ти наслови су били из целог региона. Значи, крчкамо се у истом лонцу. Пођеднако су глупи наслови били и у Хрватској и у Македонији, Словенији и у Црној Гори, као и код нас. Јер је то постало питање клика. Направите наслов који гласи – Сензационално или скандалозно, Никада нисте чулу ово… А то је заправо када прочитате текст – ништа. То је опасно зато што гледаоце, односно читаоце, своди на неке људе који ће заправо само гледати слике и прочитати наслов. А текст уствари неће бити суштина. Безброј пута сам чула приче од колегиница које су рекле “Ма важно је да је слика добра, и да провериш наслов, а шта си рекао…” Мени је увек било најважније шта сам рекла“, закључује Алексићева.
Последњи радови
Студентски радови12. јануар 2024.Мачеви и мачевање кроз епохе у Руском дому
Мисао дана12. јануар 2024.Ђорђе Балашевић
Фотографија недеље12. јануар 2024.Oливера Катарина
Интервју недеље12. јануар 2024.Слап тужбе, смрт за већину редакција у Србија