Студентски радови

Таров отуђени човек

20. децембар 2016.
Милош Матијашевић

 

 

Проклетство, филм снимљен у предвечерје распада Источног блока (1988), представља први филм на коме је радио тандем Бела Тар – Ласло Краснахоркаи. Касније, док су јужне комшије рат ратовале, Бела је снимио други филм у партнерству са Ласлом Краснахоркаијем – Сатантанго (1994), за једне најбољи филм икада снимљен, за друге превише егзибиционистичко-експерименталистичко искуство. Још ће се у два наврата појавити заједно – 2001. године са Веркмајстеровим хармонијама и Торинским коњем десет година касније. За Тара сам чуо баш 2012. године док сам читао интервју у некаквом магазину. Интервјуисани је говорио о импотентности европског човека за више садржаје. Тај став је искуствено бранио на примеру празне сале београдског биоскопа док се давао Торински коњ.

Волим кишу, волим да гледам воду како се слива низ прозор. То ме увек смирује. Не мислим ни о чему, само гледам кишу.

Бела Тар неретко се доводи у везу са великим руским мајстором Андрејем Тарковским; Источно-блоковски минимализам, споро кретање камере кроз простор чини да се стекне утисак о неприсуству аутора, као да нема руке која држи камеру, као да је објектив огледало света какав он збиља јесте, без посредника. Тарова слика је спора и мрачна. У Проклетству, његов доживљај прљавштине, мемле и блата је близак свету Сталкера. Тар укључи камеру, и држи око камере удубљено у једну тачку довољно дуго да увуче гледаоца у саму сцену, намерно претеривајући са стрпљењем посматрача; он допушта да се сцена развија природним током, време је једно, без краћења кадрова. То углавном није случај са Андрејем, упркос наоко сличној естетици, за Тарковског је слика тек подлога за оно што долази иза ње, или изнад.

Проклетство је филм о пропадању човека у сивом, беживотном, бескрајно кишовитом у глиб засађеном селу. Карер је средовечни, усамљени и изопштени чова који бесциљно луња по вароши испуњеној барама и блатом. Живот му се своди на пиће, и разговор са локалним шанкером. Назнака живота у њему се очитава у пожуди коју осећа према локалној певачици. Нажалост, неименована певачица има мужа, и све што Карер жели јесте да му се тај чова склони са пута, да може слободно да проводи време са својом певачицом која представља његовој једини разлог за постојање.

То је опис радње. То је комплетан наратив. Ко су Тарови јунаци? Ми не знамо ништа ни о коме, нити нас то онеспокојава, јер је то зацело неважно. Ко је Карер? Зашто је он пропао? Ако је пропао, мора да је некад нешто био, али да ли је? Неважно је. Прича нема замаха, нема детаља. То су готови, заокружени субјекти који се не крећу у времену, док је простор омеђан увек присутном истоветношћу кишоликог блатишта. Карер није много више од кишног капута, танке и ретке косе… Ликови су доведени пред свршен чин. Они не могу пропасти, јер већ јесу. Они немају слободу, робови су судбине.

Тара не интересује карактеризација, и Карер као носећи лик остаје енигма попут осталих често неименованих посетилаца бифеа. Карер се отвара само једном, у исповедном монологу (који не прераста у дијалог) пред певачицом – Никад нисам веровао да постоји неко коме бих могао веровати као што верујем теби, неко ко би ме убедио да поверујем да вреди разговарати. Знам да схваташ да те волим и да није све свршено. Знам да можеш да изађеш из ове приче као и сви други. Не тражим ништа, баш ништа… једино да одемо из овог свињца заувек и да једно друго никад више не изгубимо.

Пре овог јадања, Карер је споменуо једну епизоду из њевого некдашњег живота, када је живео са женом која га је волела – Рекао сам јој да сам је мрзео, и да је никада нисам волео. Мада је нисам мрзео, само је никада нисам волео. Хтео сам да знам да ли уопште има смисла разговарати. Рекао сам јој да мрзим њену нежност, верност, привлачност и уредност. Био сам револтиран слепом вером којом ми је била одана. Погледала ме је са неодобравањем и отишла да подгреје вечеру. Стајао сам вичући. Три дана нисмо излазили из куће… Онда је отишла у купатило и закључала врата, ја сам посматрао жичаре са угљем у ваздуху и бројао их. Онда сам почео све испочетка, бројао сам… Не знам колико је дуго то тако ишло. Свануло је. Развалио сам врата, било је оно што сам и очекивао, али сам ипак био ужаснут. Нисам могао да верујем да тако крхко тело има толико крви у себи.

Питање зашто се Карер исповеда причајући ту причу – певачици и нама (публици) – је нејасно, осим као потврда да он нема никаквих скрупула, да је незаинтересован за било кога, осим сада, за певачицу. Тар представља овај шокантни монолог са карактеристичном непосредношћу, са директним непокретним кадром Карера и певачице како седе за столом, доручкују, док се у позадини чује рударска жичара која износи угаљ из оближњег рудника, Карерова десна рука је фиксирана изнад колена са цигаретом која пуши, певачица у прво време мљацка, а потом бленући посматра свог љубавника без икакве реакције. Ова сцена би требала да буде изненађујућа, преломна, застрашујућа… ипак, Тар своје јунаке посматра из неке друге изокренуте аморалне, готово нељудске перспективе, хладно, отупљујуће, као још једну тужну причу у мору трагедије.

Никада нисам био у иностранству. Промена ће ми добро доћи.

Карерови дани су исти, низ понављања малих истоветности у мору животне непроменљивости. Чак и сцена вођења љубави је наставак тог учмалог и отужног бивствовања. Свако кретање и није право кретање, већ привид, стајање у месту док живот истиче без смисла. Тријумф досаде се допуњује природним и механичким звуковима, Карерово бријање оштре браде, механичко труцкање и цвиљење рударске жичаре, киша која киши у барице, на кровове… кркљање хармонике и успављујући квази-џез барски бенд.

Ипак, Тар не изгорева у нихилизму. Његова визија света није тотално мрачна, све док показује човека који манијакално игра на киши, поскакујући по барицама, врхунац (могуће) среће… филм кулмунира прославом – успорени и троми плес, једини вид солидарности, заједништва, забаве. То је тренутак предаха, бег од понављајућег ништавила, трзај живота. Издан од певачице, која плеше са мужем, Карер наставља колоплет издајства, продајући своје пријатеље. Кареров пад се симболички оваплућује спуштањем у положај пса, лајући на џукца. Издајући своје пријатеље, одбијајући човека, он постаје мање од човека, равна се на четири уда са псом који му у лице режи.

Ово је филм о вери. Вери која спаја човека са човеком. Ако нема вере у „другог“, у све оно што нисам „Ја“, онда ништа није могуће. Крчмар не може да верује никоме, осим Кареру. А Карер шеретски потврђује – „ни ја“. Певачица одлази, ништа је не везује, јер нема коме да верује. Ако нема коме да верује, она је посве напуштена. Она је сама. Наравно, она има себе. Увек имамо себе, а пошто има себе, ту су и њене фантазмагорије. Сан о успеху, дугом аплаузу који траје, садржај вредан живљења – „јер не може се живети без љубави и уљудности“.

„Карер, немаш шта да изгубиш, осим своје коже“, каже кафеџија на почетку филма. Карер је пао, а његов пад је тоталан, он повлачи све за собом. Он себе поништава и у том поништавању окрњује све оне који су му близу.

 

Крај филма наговештава Тарову филозофију човека, његово уверење шта нас уистину одељује као људска бића; то нису наши компкелсни системи идеја, то није наша способност да направимо или да измислимо (индустријска постројења у позадини филма нису знак напретка); одељује нас друштвеност, међугенерацијске везе, социјализација, истинске људске везе, људска заједница, не чопор звери. Када попуцају све људске везе, поверење и вера у „другог“, онда добијамо Карера, лајавог измрцвареног полу-човека који хода по блатњавом рељефу ничега. Он, киша, капут, блато, лаж и самоћа.