Студентски радови

Таленат без знака питања

25. јун 2018.
Марина Јелић

Интервју: Бранко Станковић


Таленат без знака питања

„Живели смо и тада, као и сада, у систему урушених вредности, када сам емисојом
„Квадратура круга“ добио прилику да повратим све оно што је урушено,
идеју о вредностима, племенитошћу, стваралаштву, раду и људскошћу“

О чињеници да су његовој завидној биографији додата бројна признања, о својим почецима, о правцу у коме иде новинарство данас и о томе зашто са толико љубави приступа свом послу говори Бранко Станковић, новинар РТС-а, уредник и водитељ емисије „Квадратура круга“.

*Ви сте неко ко не би иза екрана правио лажну и вештачку слику иза које се крију неискрености. Зашто на такав начин, са толико срца и одрицања приступате Вашој емисији “Квадратура круга”?

Ако радите нешто са љубављу и уложите у то енергију, онда не можете да се повлачите.Ја и након пуних 16 година када се вратим са причом која ме изазове, једва чекам да прегледам материјал; још има у мени те радости и те стрепње како ће изгледати у коначном облику.Мислим да је тајна у љубави, у послу који волите и људе које волите.

*Вас одликује лакоћа извештавања и висока припремљеност. На основу ког критеријума бирате приче?

До најбољих идеја сам дошао у директном контакту са људима. Ово је време нових медија, када је интернет најчешће изборно средство у служби извора информација, међутим мени није.
Након више од 1700 емисија и 16 година постојања “Квадратуре круга”, да ли се сећате прве приче?
Сећам се. Прва емисија је била посвећена жени са чијом се судбином поиграо грађански рат у Македонији. Она се као избеглица, још као дете селила из породице у породицу. У свакој новој породици у коју је долазила док је трајало њено избеглиштво, она је добијала ново име и презиме. То је жена са четири имена и шест презимена.

*Које приче су оставиле на Вас посебан утисак?

Прича о Милији Јелићу из Родобића, дечаку који је са једанаест година постао домаћин, бринуо о болесном оцу, млађој сестри, о стоци и комплетном имању. Њега је живот натерао да прерано одрасте; Сећам се и приче о младићу Милошевићу из Бора који је до двадесет и шесте године успео да заврши три факултета – за таквог младића није било посла у овој земљи; Љубавне приче негујем дубоко у себи, а најболнија прича за мене била је о Бошку и Адмири, који су метафора савеза ратног пакла.

*На почетку своје каријере радили сте у штампаним медијима. Како поредите рад на телевизији и у штампи?

То су потпуно различити медији и човек се на различит начин изражава кроз њих. У новинама сте препуштени сами себи, на телевизији већ имате подршку, тим који ради са вама, а ви морате да координирате све, од онога ко ради слику, тон, па до онога што сте замислили као редитељски концепт. Мислим да је најлакше људима у штампи, зато што су сами и своји.

*Верујем да сте бројна знања и искуства стекли током школовања. Ко је био Ваш тадашњи узор и како видите будућност новинара који се данас школују за своју профецију?

Душко Радовић је по мени био идеал, како је у мало речи говорио много и како је осећао живот потпуно до сржи. Ја сам оптимиста, али не видим позитивну будућност новинара, уколико се настави овакав тренд у Србији. Мислим да се медији претварају у нешто сасвим супротно од онога за шта се школују. Нас су учили да се боримо за правду.

*Добили сте бројна домаћа и међународна признања и тако постали најнаграђиванији новинар РТС-а. Коју награду би могли да издвојите као као посебно значајну за Вас?

Била је то награда за филмску причу о монаху Арсенију и вуку. Он је својом љубављу успео да припитоми вучицу Алфу. У питању је фестивал „Златни витез“ у Русији, где је конкуренција била јака, а ми смо добили то престижно признање.

 

С обзиром да у слободно време пишете и да сте 2011. године објавили књигу у којој је садржано осамнаест различитих прича из емисије, да ли су то приче које су оставиле највећи утисак на Вас?
Желео сам да буду тематски различите, да буду од малих до великих људи, да буду различите категорије људи. А хтео сам и да се играм формом, па тако једна прича носи класичну приповедачку форму, друга драмску, а трећа је нешто између репортаже и приповетке.