Тако близу, а тако далеко

Крњача, Зрењанински пут

“Тротоар не постоји. Пешаци иду улицом. Улицом која подсећа на стари, земљани сеоски пут.”

 

Трећа станица после Панчевачког моста. Из бус-плус аутомата одзвања Партизански блок. Приградско насеље Крњача које се налази на свега 5 км од центра Београда. До њега се стиже свим линијама градског превоза које прелазе до скоро једини мост преко Дунава у Београду. Пешачки прелаз, Зрењанински пут. На ћошку улице кафана Битољ. Стара колико и само насеље. Од локалне биртије пре коју годину постала је нешто угледнија кафана, а можда је можемо назвати и ресторанчићем.
Поред кафане три локална пијанца. Сваки дан пију ђус вотку и Зајачарско. Ал не може а да се не помене да ђус вотку праве од домаће ракије и хелоу мултивитамина. Једном од њих ту је радно место. Милорад Илић у касним педесетим, обучен као тинејџер са торбицом око врата и тамним сунчаним наочарима продаје дуван, цигарете на комад и филтере за 95 динара, које купује у продавници одмах поред за 75. Други је висок човек, крупан, спортски грађен али изгубљен, изгледа као да је ту залутао. Ко зна која га је мука натерала да тако убија врло вероватно пензионерске дане. Трећи је побегао од жене, не може више да слуша звоцање, а он не престаје да звоца о њој. Три мускетара како их мештани називају ту су од јутра до мрака, лети чак и по целу ноћ.
“Види их. Ова тројица ноћас су играли представу по Зрењанинцу, били су много пијани, али нису правили неке веће проблеме. Полиција их је ипак одвела да их нешто не погази. Нема ни 9 сати а они су опет ту”, препричавала је другарици синоћно дешавање Мира чији прозор гледа на пут.
Са обе стране Зрењанинског пута импровизована пијаца. Углавном су ту пензионери који узгајају воће и поврће за личне потребе, па продају вишак да не пропадне. Једино стално лице те пијаце је деда Трпко. Препознатљив по тезги, која је уствари приколица довежена фрезом. Неретко је ту и по цео дан, чак и када нема робе. Изнајмљује фрезу.
Киоск преко пута кафане, ту је нешто дуже од 20 година, а исто толико и његове две раднице. Чика Ивана високог, дебељушкастог човека риђе косе често ћете видети испред њега. Он је увек ту да причува киоск када је то потребно, да купи радницама нешто у пекари или једноставно да им прави друштво када нема посла.
Госпођа Неда радница киоска и комшиница Негица могу се упоредити са новинским агенцијама, главни су извор информација. Њима двема ништа не може да промакне. Ко се свађа, ко се воли, ко се удаје, ко се разводи оне све то знају. Поред тога што их све занима њих две све своје познанике обавештавају о најновијим дешавањима, хтели то они или не. Управо таква ситуација данас је задесила средњошколку Милицу. Ишла је брзим кораком и избезумљеног лица, видело се да негде жури, али то баба Негицу није спречило да је заустави и исприча јој најсвежији трач. Да комшија Ђура краде струју и да су сада дошли из људи из дистрибуције да преместе бројило на бандеру. Милица је покушала да се извуче из задате ситуације: “извините ал стварно журим”, али Негицу то није зауставило кратко је одговорила: “где ти можеш да журиш” и наставила је своју причу све док није испричала све што је наумила, а Милица је као и увек из пристојности саслушала.

Улица поред

Партизански блок друга улица. Протеже се све до Котежа, насеља поред. Дуга око километар. Узана. Када се сретну два аутомобила из супротних праваца један мора да се заустави да пусти да други прође. Тротоар не постоји. Пешаци иду улицом. Улицом која подсећа на стари, земљани сеоски пут. Када падне киша од ње се направи велико језеро, па ако желиш чист да стигнеш до аутобуске станице или било где друго мораш да навучеш гумењаке или кесе преко обуће, а све то уз молитву да не наиђе неки аутомобил и не окупа те. Као да све то није довољно, саобраћајним прописима које је уредио неко ко на терен није ни изашао уместо једног скретања са главног пута до својих кућа мештани који возе морају да праве читаве осмице и тако настају гужве тамо где их никада раније није било. Целом дужином улице је канал Каловита. Канал који је некада служио као освежење у врелим данима, данас је извор заразе. Пун ђубрета, фекалија и ко зна чега још. Из њега се шири непријатан мирис. У пролеће му пркоси мирис багрема, зове и дафине. А такође је и легло комараца којих у Крњачи има током целе године, не само лети. Они не пију само крв, већ пију и разум. Ни мрежице на прозорима, ни разни препарати против њих ништа не помаже. Могу чак да буду и опасни по животиње, јер су преносиоци болести срчаног црва која напада псе и мачке.
Тома Гробар и Микула два улична пса. Различите грађе. Тома мали, дебели пас кратких ногу, велике главе и ситних кривих зуба, чиста супротност Микули великом и изразито мишићавом псу. Једина сличност им је то што су и један и други беле боје са црним шарама. Не раздвајају се. Цео комшилук их храни и пази, али они су најоданији Жики сакупљачу секундарних сировина, који улицом прође најмање 100 пута у току дана.

Улице и дворишта су пуна деце која играју разне игре попут жмурки, између две ватре, школице, ластиша и још много других. Управо она својим смехом, циком, вриском, срећом не дају тим улицама да посиве. У ваздуху остављају ту неку енергију која усресређује само на позитивне ствари.
Овај блок један је од седам блокова који чине насеље. Али нису као они новобеоградски. И даље су ту претежно куће, али има и зграда, из дана у дан све више. Па није немогуће да за деценију, две постану управо такви.