Сви смо ми цео живот деца, само се бројке мењају

У журби да се ухватимо у корак са животом, модерно доба зауставило нас је у обавези да идемо у корак са онима који су нам дали живот.

Сви ми имамо или смо некада имали баке и деке.
Бака је увек ту да убеди да у већ пун стомак може да стане још мало хране, јер се не сме бити гладан никада, а дека ту да за све пронађе решење, најбољи савет и да пружи заштиту од непознатог и страшног света.
Бака и дека су се разболели и смештени су у Дом за старе. Прво се посећују једном недељно, затим једном месечно, а онда само за празнике. Чек се шаље редовно.
То се правда мањком слободног времена, иако се викендом увек нађе времена да се посети још која кафана. Нема се стрпљења да се саслушају макар једном годишње, јер они не разумеју начин модерног живота, а деменција им помера свест и све што умеју јесте да се присећају како је некад било.
Када си мали, велики су ти они који те гледају као њима једнаког. Онда одрастеш и постанеш мањи човек него што си икада био.
То што им се уопште плаћа нега и смештај је ваљда довољно, нарочито у доба оволике кризе.
Стари људи су највећа деца. Па се дуре, љуте, траже пажњу, жале како су напуштени и заборављени. Незахвални су. 
Једног дана чек више не мора да се шаље, већ се преусмерава на погребне услуге. Једног дана затекнути смо како свима поносно показујемо слике своје деце и унучића.
Пар година касније, живот нас доводи на исто то место. Поново смо уплашена мала деца, али сада нема ко да нам пружи заштиту од самог пролажења времена.
Стари су будући ми, само са мало више искуства.
Приватни домови за стара лица отварају се на сваком кораку. Сваки нуди разноврснију понуду услуга од претходног. Државни домови труде се да им парирају.
Научени смо прорачунима, могућностима и идејом да је време новац. Заборавили смо да је своје време најбоља ствар коју некоме можеш да пружиш и да оно нема цену.