Свет није праведан, то не значи да се за правду не треба борити

Ауторка: Јелена Миловић

Гледали смо је скоро три деценије на телевизији. Kроз своју богату каријеру нашла се у различитим
улогама, од најављивача прогама до уредника. Препознатљива по гласу, али и ставу да без длаке на језику – увек каже шта мисли. Променила је живот многих људи, али једна суспензија променила је њен. Kако сама истиче: -љубав према медијском послу била је јача од било које врсте угрожености. Са Татјаном Војтеховски разговарали смо о каријери, тешким тренуцима, тренутној ситуацији у Србији.

Мало људи је упознато да сте захваљујући сестри направили прве новинарске кораке. Kолико Вам је то пружило мотивацију за даљи рад?

Да, прве телевизијске кораке сам направила захваљујући мојој сестри која ме је наговарала да се пријавим на аудицију за најављивачице програма ТВ НС, док сам ја упорно одбијала ту идеју. На дан аудиције ме је слагала да идемо код наше другарице на кафу и само је продужила колима према телевизији Нови Сад. Тако сам „на превару“, ушла у свет медија, који је касније постао мој свет и обележио ми живот. Мотивација је долазила временом као и самопоуздање, а све сам то црпела из љубави према медијима.

Ваша прва документарна емисија ,,И то је живот,“ бавила се упечатљивим причама о животу људи. На који начин сте долазили до саговорника, с обзиром на то да је технологија тада била слабо развијена?

,,Слабо развијена технологија“, осим тога што је тачан податак, није било ни интернета, ни мобилних телефона, компјутера, а такође говори и колико ја имам година(смех). Са ове дистанце изгледа заиста невероватно, поготово млађим генерацијама. Сценарије за емисије куцала сам на писаћој машини, звучи као да сам испала из неког црно – белог филма. До саговорника сам долазила, тако што седнем у кола са возачем и редитељем и кренемо да обилазимо Србију. Улазила сам у кафане у малим местима поред пута и распитивала се за необичне судбине, обичних људи из њиховог краја. Тада сам схватила да је кафана претеча интернета. Kада добијем занимљиве детаље о некој причи, особи, одлазили смо и тражили будућег јунака наших прича. Ти људи нису ни знали ко сам ја, неретко нису имали ни телевизор или фиксни телефон. Замислите људе који имају неки
уобичајени дан, и само им на врата дође млада девојка која се представи као новинарка и замоли их да испричају свој живот.

Kада упоредите време данас, са оним временом у ком сте Ви почињали, начином на који сте тражилисаговорнике и тематиком којом сте се бавили, да ли мислите да je новинарство као професија деградирано?

Данас, уз интернет, Фејсбук, мобилне је далеко лакше доћи до саговорника, скупити информације и реализовати програм. Ту нема сумње. Документаристика је споровозна, што значи да кошта, теже је направити добар документарац који може да се емитује нпр. једном недељно. Истраживање за документарне филмове, понекад подразумева и недеље и месеце рада док се не „породи“ сат времена програма, то је медијима скупо. Новинарство је данас, ипак, деградирано из других разлога, пре свега због заробљених медија од стране ауторитарног режима који је већину медија претворио у машинерију црне пропаганде.

Први сте новинар који је 90-их интервјуисао трансродну особу, Вјерана Миладиновића-Мерлинку. На који начин сте дошли до саговорника(це) и како сте га(је) убедили на овакав корак? Kолико је заправо било важно да се и тада покрене таква тема, ако узмемо у обзиром стигме у којима се друштво тада налазило?

У Новом Саду постојало је место које се звало ,,Жута кућа“. Заправо, то је био кафић у коме се слушао панк и скупљала се таква екипа, припадала сам тој екипи. На првом спрату кафића био је билијар и ту сам посматрала Мерлинку како игра. У то време је Желимир Жилник снимао фим „Марбле Асс“ у коме је била и Мерлинка (Вјеран Миладиновић). То вече сам почела да се распитујем како да дођем до ње, упознале смо се и договорила сам снимање. Та емисија је била испред свог времена. Емитовала се уживо, цела редакција је била ,,у шоку“ због тога што сам урадила. Након емисије сам суспендована, није ми било криво, стајала сам иза свог рада. Годинама касније ме је Мерлинка звала. Причала ми је да пише књигу о свом животу која је требало да се зове ,,Вјеран вољеној Мерлинки.“ Вјеран је хтео да се опрости од Мерлинке као проститутке, јер је Мерлинка била уморна од тога. Причала ми је да је у књизи навела и имена неких клијената, из света политике, спорта, полиције. Kада је убијена, тај рукопис није пронађен у стану где је
живела.

Деведесетих сте били ТВ лице које је препознатљиво, али такође сте наводили да Вам је током периода инфлације егзистенција била угрожена. Шта Вас је и тада вукло и мотивисало да истрајете и наставите даље?

Само љубав према медијском раду. Љубав и страст према стварању емисија, екранизацији необичних прича обичних људи, из којих сам и ја током каријере много научила о животу.

Због чега сте прешли на РТВ Пинк?

Док сам радила на YУ инфо каналу, трајала је велика полемика у јавности између Жељка Митровића и проф. Чедомира Чупића, обојицу сам позвала у емисију. Митровић је пристао, проф. Чупић је одбио. Тада сам отказала и Митровићу, јер нисам имала другу страну. То је био трећи пут да ме је позвао на Пинк. Први пут је био 1996. , нисам себе видела тамо са емисијом о људским судбинама. Други пут се десио после бомбардовања, када је решио да прави информативни програм, али нисам хтела да радим информативу. Трећи пут се догодио 2002. Отишла сам код тадашњег директор YУ инфо телевизије, Зорана Предића, да га питам за савет. Разговарали смо о томе да је дошло ново време, прошао је режим Слободана Милошевића, уследила је демократска власт, рекао ми је прихватим понуду. У четвртак сам била на разговору са Митровићем, у суботу сам седела у студију и радила живу емисију „Један па три“ која је своје емитовање почела на YУ инфо.

Епизода емисије ,,Тренутак истине“ која је изазвала највећу осуду била је када сте учесници поставили питање да ли је доживела оргазам док ју је отац силовао. Kакав осећај сте имали када сте прочитали питање и зашто сте одлучили да га поставите?

То је лиценцни формат у коме се добијају питања, нисам утицала на стварање питања. Не говорим ово да бих себе правдала, већ да појасним механизам. Kада сам видела питање, звала сам продуценткињу да ми појасни о чему се ради и ко је учесница. Тражила сам додатне консултације од магистра криминалистике. Објаснио ми је да је при дугогодишњим инцестима, то врло честа појава, која жртву само још дубље гура у завет ћутања, повећава збуњеност и онемогућава јој да изађе из тог односа. Kод злостављања која годинама трају, жртва се опире првих неколико пута и касније престане да се опире и све прерасте у сексуалну рутину, попут сексуалне рутине у траљавим браковима.

Kоји тренутак је био када сте водећи ,,Тренутак истине“, рекли себи ,, Ја ово више не могу да радим“?

Постојало је више тих тренутака, непријатно је било у више наврата, док нисам преломила и напустила програм.

Емисија ,,Живот прича“ бројала је велике рејтинге и изазивала лавине емоција међу људима. Чија прича је на Вас лично највише утицала?

Заиста их је било више. Алексина прича, о дечаку који се убио због вршњачког насиља, из те емисије је потекла иницијатива да Србија добије Алексин закон, који није прошао у Скупштини. Надам се да ће једног дана бити усвојен јер ова држава то дугује и покојном Алекси и његовим родтељима Драгани и Бојану, а и Србији је потребан тај закон. Све епизоде о Јуткиним жртвама, Марија Лукић ми је рекла да је емисија преокренула суђење и довела до Јуткине оставке. И могла бих овако све да набројим.

Прича о механизму одузимања деце мајкама и додељивању богатим очевима, где је и једна од
саговорница требала да буде и бивша супруга Синише Малог, Марија Мали, коштала Вас је каријере и довела до судске потернице, да ли бисте поново без обзира на све урадили једну такву емисију?

Да. Само немам где да је емитујем.

,,Живот прича“, проглашена је за антикампању против председника Александра Вучића, да ли сматрате да је тиме оскрнављен квалитет емисије, која је према бројним коментарима публике била емисија која је подигла највећу свест међу људима?

Не мислим да је оскрнављен квалитет емисије, напротив. То што председник Александар Вучић истину која долази из уста обичних грађана и грађанки ове земље доживљава као кампању против себе, говори о његовом менталном склопу, а не о емисији.

Да ли сте се након укидања емисије ,,Живот прича“, и бројних ствари за које сте били оптузивани од стране државног врха разочарали у правду и генерално новинарство као професију?

Правда не постоји. Свет није праведан. Јер да је свет праведан не би леопарди јели антилопе. То није праведно, зар не? Али, то не значи да се за правду не треба борити. Да ли је правдено што је једна од сигурно најгледанијих емисија (емисију је у просеку гледало око 1.500.000 људи) преко ноћи укинута? Није. Да ли је праведно што та емисија нема места ни на једном медију? Није. И ја ту не могу ништа. Једноставно тако је, како је.