Студентски радови

Све се заборави

22. мај 2021.
Журналист

Ауторка: Нина Трајковић

-,,Да ли се плашиш порођаја?“ Ниједан дан није прошао без овог питања. Не, не плашим се! Чега да се плашим када знам да из породилишта морам да изађем са бебом у рукама, а не у стомаку?

Али оно што нисам знала је да заправо треба да се плашим сестара, доктора, чистачица и осталог особља у Народном фронту. Вероватно се питате зашто? Можда ће звучати грозно, али мислим да се ветеринари боље опходе према животињама него доктори и сестре према женама.
Мада, вероватно све зависи од тога како ти се посрећило… да ли је сестра Мира то јутро попила само једну кафу или је уживала уз најмање три кафе и пола кутије цигара, оговарајући са колегиницом сестру Мају из претходне смене.

Сигурно сте до сада у окружењу имали неку породиљу коју када питате како је прошао порођај, она задовољно одговара са ,,све се то брзо заборави!“. Заборави се док вас у сред ноћи не пробуди кошмар како поново проживљавате порођај и док се у сну не јаве све сцене које сте до тада успешно заборављали и скривали од јавности.

Недеља, 29. новембар, јављају се стравични болови, схватам да порођај креће и да морам што пре узети торбу за породилиште и упутити се ка Народном фронту. На врата улазим сама, са једном торбом и жељом да било ко мој буде поред мене, што је у доба короне немогуће. Седим сама у ходнику, не чује се нико. Прилази ми сестра која ме води на тестирање и наредних пола сата седим у ходнику чекајући резултате.

,,Негативна си, пођи са мном“ – макар сам са себе скинула терет могућности да сам позитивна на Цовид19, узимам торбу тешку десет килограма у руке и полазим за медицинском сестром. Болови постају све јачи, а ја се трудим да останем свесна и слушам све што ми се каже.

Пролази сат времена, два сата, три сата непрестаних прегледа, ЦТГ-а и осталих формалности док те коначно не сместе у порођајну салу. За сво то време нисам чула ниједну лепу реч, нисам осетила да је једна жена од десетине запослених упутила макар поглед подршке, камоли лепу реч, све до једног тренутка када сам у већ неподношљивим боловима у ходнику чекала да ми се каже шта је следеће што треба да урадим.

,,Ова испред што чека је Ђанијева снајка.“ Из собе излази сестра, обраћа ми се благим тоном и каже ,,Душице крени са мном, водимо те у салу.“ У том тренутку се од ,,не кукај, много си ти размажена“ све мења и сви се обраћају са ,,срце, душо, мила, драга,…“ и ођедном добијам подршку запослених која би требало да се подразумева.
Порођај се завршава, све је у најбољем реду, сестре су ођедном дивне, сви ме пазе, мазе, тепају и непрестано питају како сам и да ли ми треба нешто, а мени је једина жеља да се сви склоне од мене и да престану да ми пружају лажну подршку и лажне осмехе.

Од тренутка када сам узела своје дете у руке, сви су ми постали небитни. И, истина је, заборавила сам све лоше моменте. Али никада нисам престала да размишљам о томе како сам третирана у установи која треба да пружи највећу несебичну подршку једној жени која је дошла да се породи.

А знате ли шта ме највише боли?

Највише ме боли што живимо у таквом времену и таквом друштву да је то што си једна жена, једна немоћна жена, није довољно да неко према теби буде љубазан. Једна жена не треба да има статус нечије жене, снајке, ћерке. Не треба да буде позната личност или да има везе са неком познатом личношћу да би била поштована. Једна жена која је дошла у породилиште да на свет донесе људско биће није заслужила да нека медицинска сестра, докторка или чистачица лечи личне фрустрације на њој.

Свака жена је заслужила поштовање, а о поштовању и подршци дефинитивно највише треба да науче они који свакодневно раде са женама које у тренутку порођаја доживљавају бол коју нико не може описати.

Те жене заслужују несебичну подршку свих запослених у породилишту, заслужују осмехе и лепе речи, а не осећај да раде нешто погрешно и да мрзе себе у тренутку када треба да буду поносне на себе. И оно што је најважније- свака жена заслужује исто. Небитно да ли је доктор наука, певачица, глумица или пак нечија снајка. У том тренутку су све једнаке и подједнако битне.