Лако се стиже до Kовина – само скренеш. На том скретању у сред непрегледне банатске равнице налази се прометна раскрсница. Ту је и 30 километара на час „брза” пруга Београд-Панчево. Не зна се још увек шта може да убрза овај графитима исписан плави воз, али зна се шта може још више да га успори – други дан викенда. Од 8 сати ујутру до 14 часова поподне ова панчевачка раскрсница постаје као Мека усред Kурбан-бајрама. Ходочашће кроз крадене бицикле, најновије мониторе, фирмирана мушка одела и изношене брусхалтере.
Kао и свако ходочашће, не постоји виша сила која би га спречила. Kиша, снег, врућина – ништа. Kишним недељама стари бувљак блатњав је као свињски обор. Што већа каљуга, то више народа. Зашто је тако, не знају ни купци, ни продавци…
Саобраћај на овом делу пута је потпуно успорен. Возачи отварају прозоре и радознало посматрају. Има и оних нервозних који псују и људе, и недељу, и себе јер се затичу на том месту у том тренутку. Мешају се разни језици: српски, мађарски, румунски, цигански. Пардон, ромски. Све тако помешано звучи као један језик – језик немаштине.
Тик до прометног Баваништанског пута мученик избораног лица продаје старе дечје ципеле изложене на исфлеканом чаршафу за тричавих 100 динара. Продаје да прехрани своје основце. „Цео дан сам овде, буде једва хиљадарка кад завршим. И то је много“, маше рукама и бесни очима само један од оних стотинак који се труде да на овом месту зараде себи хлеб.
„Нема се пара, дете. Сви гледају, преврћу, бауљају. Видим их кад дођу зајутра, разгледају цео дан и ништа не купе. Узму само ракијицу ако неко даје џабе“, каже дека из ког помало проговара иста та ракијица. Флаша вири испод декине столичице. Полу пуна. Лакше је уз домаћу љуту.
Сваке недеље људи из разних крајева Војводине, а и ови са друге стране Дунава, долазе у најзагађенији град у Србији да окушају срећу. Једни као продавци, нудећи све што се продати може, други као купци, чврсто држећи своје, углавном, празне новчанике. Понекад се и одлуче да потроше мало ситнине за неку стару стварчицу која им никада и неће требати. Знају и они да ови што продају старе вазе, рите, алат и половне миксере нису ту јер воле панчевачки загађен ваздух. Ту су јер морају.
Неколико корака напред на хауби старог „југа” жена необично веселог расположења продаје мноштво књига. Фројд, Мир Јам, чак и Хитлерова „Моја борба“ праве јој друштво. Читаво светско стваралаштво за само 150 динара по комаду. Прилично су очуване, вероватно ретко отваране. Из страница се осећа неки чудан мирис. Мирис старе хартије помешан са мирисом кафе и роштиља. Распаљен роштиљ поред мини-библиотеке! Ето, и Достојевски и Хемингвеј могу да омиришу љуту српску кобасицу зачињену белим луком.
Роштиљ пече младић од тридесетак година. Окачио је и своју диплому: дипломирани молекуларни биолог. Доказни материјал веселе транзиције. Црно на бело. „Чекао сам посао и ништа. Немам везу. Немам чланску карту партије. Морам да се снађем некако”, говори бесно. Љути се на политичаре, државу, Европску унију. Није једини. Сви на овом вашару муке једнако су огорчени. Јакне на њима су старе, браде необријане, жене нису модерно исфризиране.
Маси људи се не види крај. Прошета и по која фина госпођа, нашминкана и миришљава. Такве гледају увезену секонд-хенд гардеробу. И не само да гледају, већ умеју и да се међусобно побију за фирмирану хаљину која кошта свега 650 динара. „Гучи“ за џабе, ко би то пропустио?! Сви се около смеју, траже забаву у лудој женској нарави. Ништа им друго ни не преостаје.
„’Ајде, лепа, купи дећку мало тозла. Ће се обрадује. Види, погледај квалитет, нигде овако неће нађеш”, убеђује млади Ром девојку која се труди да из гужве што пре побегне. Са друге стране пута налазе се старе фелне, половни делови, игле, лонци, поклопци… Све се продаје! Чак и храна донета из Мађарске и Румуније: чоколада, ћуреће ћуфте, кафа.. По ценама и дупло нижим од оних у радњама. Све стоји на отвореном, на хаубама, сточићима од кутија, негде и на старим војничким јакнама. Људи купују, шта ће…
Kо, пак, на расрсници скрене лево, а не десно, међу бургије и старе славине, улази у паралелни свет. Велелепни шопинг мол “Авив Парк”. На бетонском паркинг свеже исполиран „ауди“, „мерцедес“, „тојота“. У брендираним радњама шетају свеже исфениране даме, а крај њих свеже избријани мужеви. Они млађе седе у кафићима гледајући у паметне телефоне, пијући капућино. Наочаре су им на носевима, носеви у облацима. Рачуне плаћају картицама, шта ће…
Последњи радови
Студентски радови16. јануар 2016.ЗАНАТ ЈЕ ВЕЛИКА УМЕТНОСТ
Студентски радови11. јануар 2016.Немоћна Европа
Интервју недеље4. децембар 2015.Чачкање по души је богатство глуме
Интервју недеље16. новембар 2015.Садашња власт је гладна за медијима