Сваки живот је прича за роман или филм

Ауторка: Аница Пријовић

Марина Рајевић Савић рођена је на Косову и Метохији, у Пећи, 1960. године. Потомак је једне од најугледнијих породица тог времена, у чијем власништву се налазила чувена башта Рајевића. Основну школу завршила је у Паризу, а средњу у Београду. По завршетку XIII Београдске гимназије дипломирала је на Филолошком факултету на катедри за француски језик и књижевност и италијански језик и књижевност. Каријеру је започела у младалачким, средњошколским данима. Са супругом Душаном Савићем, тадашњом фудбалском звездом, ступила је у брак 1982. године. Током њиховог боравка у Шпанији и Француској бавила се интервјуисањем. Душан и она имају два сина: Уроша и Вујадина, и петоро унучади. Са Марином смо за Журналист разговарали о пореклу, карактеру, каријери, емисији ,,Док анђели спавају“ и пријатељу Мики Алексићу.

Причали сте неколико пута о Вашем пореклу. Рођени сте у Пећи, али и да сте се често селили због посла којим се бавио Ваш отац. Кућа у којој сте живели уништена је током рата. Занима ме колико често сада одлазите у Ваш родни крај, имате ли родбину или пријатеље које посећујете?

Да, кућа је уништена. На месту где су се налазиле три породичне куће Рајевића, јер поред мог деде живеле су и његове две сестре, изграђене су три вишеспратнице. Последњи пут сам била пре 5-6 година, али први пут када сам се суочила са том катастрофом, 2007. године, ишла сам са братом и имам снимак порушене куће. Тада је још увек било трагова, ако ништа друго, али то је био велики шок. Оно због чега сам јако поносна и радосна јесте то што сам моје синове одвела тамо када су били мали и направила им фотографије. Иако можда не памте као догађај, када им покажемо фотографије они знају одакле воде порекло и стално им показујем и причам о томе. У Пећкој патријаршији се налази још можда пар Срба, и када идемо идемо да посетимо гробље, то је једино што можемо. Веома тужна слика, али тренутно је такво стање.

Такође, оно што је у опису ваше породице, и свако ко је чуо за вас верујем да је чуо иза њега, а то је чувени врт Рајевића, који је урађен по узору на француске и бечке вртове. Он је такође срушен 2000-их. Јесте ли икад помислили бар да покушате да обновите имање и повратите део старог изгледа?

Он је заиста био познат, толико да је био под заштитом државе и разни туристи су долазили да га обилазе. Био је прелеп, јер је мој прадеда сакупљао биље из целог света и направио нешто попут Версаја у Паризу. Све то је уништено, и као што сам рекла, изграђене су вишеспратнице од стране Шиптара у оквиру тог парка. Немогуће је повратити имање, то је апсолутно изгубљено, а шта ће бити у некој будућности – о томе је сада тешко размишљати.

Осим Вашег супруга и деце који су Вам тренутно највећа подршка, ко је највише био уз Вас док сте одрастали, ко Вам је давао подстрек, ко је био та омиљена којој сте могли да кажете све и да добијете најбољи савет?

Ја сам јако везана за родитеље и за свог брата. Он је пет година млађи од мене, стоматолог је. Увек је био ту за мене, наравно на првом месту су били родитељи, али не може родитељима увек све да се каже, па сам углавном делила са братом пре него што сам упознала Душана. И, наравно, имам пријатељицу која је уз мене од моје шесте године, па до дана данашњег. Имам још једну из Француске, коју сам стекла у дванаестој години када је мој отац добио премештај са службом. Она је касније била кума на нашем венчању. Стекла сам временом и многе друге пријатеље, и ако сам нечим богата, богата сам пријатељима.

Ви изгледате као снажна, али и сталожена и смирена жена, мада претпостављам да и Ви имате моменте када поклекнете, посустанете или се усплахирите. Шта је то што Вас тада подигне на ноге или умири, зависи од ситуације?

Ја сам научила сама да се умирим. Једно је како ми делујемо, а друго како је повремено са нама унутра. Сад би мој брат рекао: ,,Не знате ви њу“ (смех). Па имам ја ту неку много јаку енергију коју сам наследила од родитеља, посебно од мајке. Повремено кад нешто не иде онако како сам ја замислила дође до неких благих експлозија, али сам научила да се умирим. Годинама сам играла балет и онда ја физички одрадим те неке вежбе, а и како сам ушла у веру ја прочитам неку лепу молитву па се саберем. Потребно ми је и осамљивање да бих дошла поново себи. Али имам ту обнављајућу енергију, па се код мене све то врло брзо промени набоље и са годинама сам увежбала како треба, тако да немам неки велики проблем.

Једном приликом сте изјавили да сте као дете били помало размажени, да су Вас гледали као принцезу. У ком моменту сте очврснули и научили да се носите са неким суровим стварима које Вас окружују?

Била сам размажена љубављу са свих страна: од родитеља, брата, бака, дека, пошто су и они били неко време са нама и сећам их се са великом радошћу, често о њима говорим. Ваљда се са том снагом личности родите, и то што сам имала много љубави можда ме је додатно и очврсло у животу. Ви кад одрасте у љубави стичете и то самопоуздање, још ако сте природно тако обдарени. Наравно и разне ситуације Вас чине чвршћом. Не могу сад тачно да се сетим момента, али живот носи и добро и зло, знате како се каже: ,,Бог Вам даје колико можете да издржите“. То се дешава мало по мало, како једну препреку савладате, другу пређете још лакше.

Ниједан посао не може да се обавља довољно добро уколико се не ради са љубављу. Али чини ми се да је новинарство посебна професија која не да не може да се обавља добро, већ не може уопште да се обавља ако не постоје страст и љубав. Код Вас је то изражено. Ви уживате у томе што радите. Да ли се можда некада десило да нисте успели да интервјуишете некога са ким сте много желели да попричате, да ли је можда неко био дрзак, одбио Вас, па је то пољуљало Ваше самопоуздање?

Не да не пољуља, него ме, напротив, још више изазове да никад не одустанем од њега. Неке сам чекала, али то су заиста били бескрајно занимљиви људи, рецимо професора Предрага Бајчетића, чувеног професора глуме који је преминуо пре три године. Он је становао ту код мене у комшилуку, гледам у његов прозор. Три године сам одлазила повремено код њега, он је био вечерњи човек, и таман кад помислим да ће да прихвати он каже: ,,Знате, још мало морамо да сачекамо“. Ја сам сачекала и дочекала. Урадили смо заиста дивну емисију на коју је и он био поносан. Ја и сада чекам једну моју познаницу која је и академик. Има тако неких људи који нису љубитељи камера и емисија, али ја знам колико су они важни и вредни и колико могу да пренесу неку изузетно важну поруку и због тога истрајавам. Не сећам се да је до сада ико одбио, тј. одбијао је у почетку, али је касније поклекао.

Ви сте током боравка у Шпанији, након венчања са супругом Душаном Савићем, посветили време интервјусању личности које су по нечему биле занимљиве, привлачне. Али када се узме у обзир Ваш рад у Србији и у другим земљама, да ли постоји неки интервју који вам је остао посебно драг, до кога сте најтеже дошли, али сте изузетно поносни због тога?

Правила сам интервју са Пикасовим личним фотографом, али, нажалост, то није било за телевизију. Тешко сам до њега дошла, он није хтео да прихвати. Тада сам искористила прилику и рекла да сам супруга Душана Савића, а он је био заљубљеник у фудбал, тада је ,,Кан“ ушао у прву лигу, захваљујући Душану и још двојици Срба. Он је био пресрећан што ће упознати Душана и прихватио је интервју, а касније смо постали пријатељи. Веома сам поносна на тај интервју. Послала сам га „Дуги“ у Београд, али они нису били баш заинтересовани. Прихватио га је ,,Старт“ из Загреба. Бескрајно ми је драго због тога и дан данас кад га погледам. Он није био познат само у Европи, већ и у целом свету. Што се тиче наших, ту има доста, почев од оног легендарног са патријархом Павлом који се догодио тако што је моја бака певала у хору Пећке Патријаршије, а он се сетио ње и моје породице и на тај начин прихватио тај интервју који се десио 1996. Након њега дошли су разни. Много сам волела да правим интервјуе са професором Јеротићем, који су били веома богати, пуни сазнања. Али то се догађа са сваком емисијом, Ви се богатите са сваким новим сусретом, човеком, не бих то сводила на најпознатије, наумније…И обични људи могу да Вам донесу толико тога. Ово јесте посао који обогаћује, јер Вас наводи на размишљање, а ја волим тај контакт са човеком. Ја нисам новинар у класичном смислу те речи, за мене је новинар онај који пише за новине, ја сам то радила повремено, лепо пишем, али ја сам ТВ аутор.

Серијал ,,Док анђели спавају“ достигао је велику популарност и имате гледаоце свих генерација. То је највише обележило Вашу каријеру, али и приватни живот рекла бих. Која је порука те емисије, на основу чега бирате госте, какву реакцију желите да изазовете код публике?

Та емисија је настала ’93 када сам ја радила у научном програму ,,Озбиљне теме“ на РТС-у, па ме је Звонко Шимунец позвао да радим нешто што би народ гледао. Ја сам, гледајући моју децу како спавају, изговорила у себи: ,,Док анђели спавају“ и консултовала се са мојим пријатељима, колегама, који су рекли да је то божанствен назив нове емисије. Неки људи и дан данас кад ме сретну не кажу Марина Рајевић Савић, него ,,Док анђели спавају“.
На почетку сам се бавила васпитањем деце, бирала сам најпознатије људе који су говорили о својој деци и деца о њима. Било је врло занимљиво, снимала сам децу, а да родитељи то нису знали, и тек у емисији би чули како њихова гледају на њих. Та деца су сада порасла и имају своју децу, ја их понекад позовем. Порука је требало да буде шта је добро и шта није добро.
Бирала сам госте који су имали богат живот, који су се борили са недаћама и пребродили их. Сваки живот може да буде прича за филм или за роман. Бирала сам необичне људе, увек сам имала осећај за то, а како ни сама не знам. Некад почне по глави да ми се врти неки догађај или само на улици видим нешто што је асоцира на нешто друго и тако дођем на идеју кога ћу да позовем. Врло често сам то радила интуитивно.

Случај Мике Алексића уздрмао је јавност. Ви сте учинили све што је било у Вашој моћи да докажете да је невин. Да ли и у једном тренутку помислили да грешите и јесте ли се плашили осуде?

Не, ја сам толико сигурна у то, да сам ја чак Мики рекла да кад би он дошао и рекао ми: ,,Маринче, ипак је нешто мало било“, ја бих га питала о чему прича. Ја много добро познајем тог човека. Заинтригирао ме је од првог момента када сам га упознала и мислим да је то једна веома богата и несвакидашња личност. Његова метода рада са децом је била потпуно невероватна, неки кажу да је био груб, али он је уствари, толико љубави давао, да је имао право и на грубост када је то било потребно. Пошто сам све то тако суптилно пратила, ја не само да сам сигурна и да не сумњам, него стојим чврсто иза тога као стена, и мислим да је страшно то што се догодило. Ја сам осуду доживела и на инстаграму и на фејсбуку. Душан и ја смо као пријатељи стали иза њега, и не само као пријатељи већ смо добро изучили тај терен и схватили да је та оптужба за наводна силовања једна нова појава која се дешава увелико у Америци. Врло тешко сам то преживела. Али убеђена сам да ће он из те приче да изађе чист, као што и јесте. Нисам се плашила ничега, јер ја увек стојим иза пријатеља и људи које волим, а посебно када чврсто верујем у оно што изговарам.

И за крај, да ли имате неку неостварену жељу и пословну и приватну, нешто што још увек нисте успели да постигнете, а неизмерно желите?

Ја сам навикла да имам мале жеље. кад кажем неку велику жељу то обично буде шала, да се мало играмо и правимо да живимо у бајци. Ја сам једна веома задовољна особа. Када су људи које волим здрави онда сам и ја испуњена. Ја сам особа која се радује сваком тренутку живота. Мени је једна од жеља да на миру попијем са Душаном кафу, али ево тренутно највећа жеља ми је да видим своју унуку, коју још увек нисам видела, а сада ће да напуни два месеца. Од великих жеља и крупних планова бежим. Прочитала сам баш код владике Николаја Велимировића да није добро имати крупне планове, него оне мале који су доступни, брзи.