,,Свачији мост ни на чијој земљи“

Шта је Андрићева ћуприја на Дрини, шта Карлов мост у Прагу наспрам нашег или њиховог моста на Ибру? Један од најоговаранијих, дискутаблинијих и чуднијих мостова. Из угла неког цењеног архитекте ништа посебно, из угла политичара вечита дилема а из угла Митровчана баријера. Циљ постојања мостова је спајања страна града, земље, пута, људи. Како сваки мост спаја, тако мост на Ибру одваја. И не одваја данас, сутра, овог месеца већ двадесет дугих, неизвесних и досадних година.

Север. Клупе на мосту. Младе девојке дотеране од главе до пете са идентичним кожним јакнама сликају се крај воде јер је ипак суначан дан. Говоре језик познат и свакидашњи људима који Митровицу називају Косовском. Само пар корака ниже непознате речи, громогласан смех и други људи. Само пар корака и други језик, други народ, друга вера други град. Дводеценијска дилема око тога колико градова има у Косовској Митровици. На суседној клупи своје позиције заузимају два пензионера. Уредно пошишани, у оделима и са већ дотрајалим штаповима упијајући зраке сунца читају дневну штампу. Затим проговарају. Познат језик и срећа. ,,Ово није живот. Ово је мучење. А знаш ли ко је крив? Све нам је овај урадио’’, говори један показујући насловну страну новина видно незадовољан. Нема много тога овде. Једна застава. Црвено, плаво, бело. Старија жена гура колица са дететом и муком покушава да пређе преко рупа недовршеног пута. Улични продавци покушавају да продају гомилу јабука која је остала. Али купаца нема много. Доста је пусто. Чудно. Време је поприлично лепо, али ипак пустош.

Мост. Неко ко је живот провео у Косовској Митровици зна колико је промена мост претрпео. Мост се још увек мења . Од дрвеног, старог и малог до светског, осветљеног и поплочаног, тако се развијао мост на Ибру. Две генерације су затекле два различита моста. Готово непрепознатљива. Само је место исто, све остало је промењено. Некада је спајао данас висе не. Некада су пролазили аутомобили данас више не. Некада је имао само једну сврху данас је и парк, барикада, мир и немир, сукоб и помирење. Данас је све само не оно потребно.
Зелено-сива река која је истовремено кућа за паткице и место изливања канализације право је чудо. Опкољена је стакленим флашама пива и пластичним кесама локалних радњи . Са једне стране обале град врви од људи који траже своје место у кафићима, са друге пустош. Тек по које куче и пар пролазника који иду својим послом. Контраст. Бројни граффити су обострано обележје, неки професионално урађени а неки тек потрошен спреј и упљан зид. А изнад некада моћног и добро познатог Ибра мост. МОСТ. На први поглед ништа необично, четири слова три сугласника и преграда. Велики, бетонски, са озелењеним деловима и клупицама делује поприлично светски. Бетон га чини хладним и одузима емоције које он има. Верујте има. Али то зеленило даје бар мало живота том сивилу. А онда ограда, жица, камење и еулеx-ови паравани. Наравно као и већина ствари на Косову ни мост није до краја завршен. Има ли уопште потребе нагласити да је недовршени део ближе северној Митровици. Вероватно не. Свако ко је једном био, чуо или видео Митровицу зна и савршено му је јасно колико је јужна Митровица развијенија, урбанија и модернија. На срећу или на жалост тако је. Туристи са гломазним објективима праве последње фотографије. Често се могу видети туристи, неретко разочарани јер овом посетом нису добили ништа посебно или невиђено. Само један град који се гаси и један који се уздиже. И много јефтине и укусне хране. Толико.

Југ. Допире мирис свежег помфрита помешаног са јефтиним кечапом који нуде улични продавци. Чикице са белим капицама са рукама иза ледја лагано корачају ка локалној чајдзиници. Три заставе вијоре се искладјено. Црно-црвена, америчке звездице и одмах поред косовке звездице. Три у једном. Многочлана породица иде ка трамболини јурећи једни друге. Девојкама у високим потпетицама добацују момци из кабадахијског аутомобила. Гужва, галама, вика. Југ.

Дан је већ своје завршавао. Људи је све мање. Залазак сунца је леп и тужан истовремено. Кажу људи да је залазак сунца различит на две стране моста. Посматран са југа један дан ближи свом циљу. За север залазак сунца значи јос једна пропуштена шанса за враћање своје земље. Али је једна визија заједничка. Решење, окончање и крај. Медјутим ти су заласци двадесет година исти и свако свитање је исто. Непромењено. За обе стране. Мост на Ибру обасипају боје и атмосфера је заиста идилична. Али једно питање проструји несвесно кроз главу. Где смо? Чија је ово земља? Ко је узео а ко је враћа? Поприлично нејасна ситуација.
Реконструкција овог моста је дуг процес. Више пута се долазило до краја па се поново кретало из почетка. Дискутабилно је било све, од финансирања до радова. У питање се доводило све али не боја осветљења. Коначно укључују ноћне светиљке. И она позната слика. Плавичасто- љубичаста светлост јако осветљава реку у тами ноћи делује доминантно и ефективно. То је она слика моста на Ибру свима позната. То је оно што сви замисле када се каже Косово, Митровица, мост. То је оно што сви мисле да је Митровица. Време за разлаз. Док са југа трешти нека страна музика и људи миле ка клубу, север одлази на спавање. Када би се метафорицки описао однос два дела града. Север би био пензионерски а југ студентски град. Некада није било тако. Није ни сада у потпуности. И север живи али је у сну из којег никако да се пробуди. Све промене крећу од моста на Ибру али се нажалост ту и завршавају. Да ли ће трајно да одвоји или да уједини Митровицу велико је питање за овај мост. Људима је важна је промена. Јер као што рече пензионер са новинама ,,ово није живот’’.