Студентски радови

Сурогат мајка као замена за родитељство?

23. децембар 2016.
TheMil

У Србији као земљи у којој је природни прираштај већ годинама низак, а закони за усвајање деце по многима престроги и И захтевају превисе времена, увођење сурогат материнства као начина лечења стерилитета у законодавство, директно би повећало наталитет али И дало шансу родитељима који годинама чекају на усвојење, да сада добију своје, биолошко дете.

Више од 300.000 парова у Србији не може на природан начин да добије дете, а сурогат мајчинство због строгих закона не само да је забрањено, већ је забрањено и донирање биолошког материјала, односно јајних ћелија и сперматозоида, што паровима не оставља никакву могућност да дођу до родитељства.

Професорка на Правном факултету у Новом Саду Олга Цвејић-Јанчић један је од заговорника легализације сурогат материнства и објашњава да је први и најважнији разлог за то остваривање права на заснивање породице и родитељства, што је гарантовано Уставом.

Како каже, демографска ситуација у Србији је веома неповољна, природни прираштај деценијама опада, а напредак биомедицине тражи напреднија правна решења која ће пратити нова научна достигнућа и методе лечења неплодности.

Предложено решење за то питање налази се у Преднацрту Грађанског законика, чија је израда у току.

Сурогат мајчинство је контроверзна тема, посебно у традиционалним земљама попут Србије, па самим тим и предлог закона о легализацији изазива бројне полемике, али, према речима професорке Цвејић-Јанчић, предложено правно решење написано је тако да се све контроверзе и злоупотребе сведу на најмању могућу меру.

Како објашњава, ако се сурогат мајчинство легализује, оно би било дозвољено само склапањем уговора између држављана Србије или особа које бораве у Србији најмање три године, у циљу спречавања „репродуктивног туризма“, односно злоупотребе да страни држављани долазе у Србију у потрази за сурогат мајком.

Наплаћивање услуга сурогат мајчинства, истакла је Цвејић-Јанчић, такође би било забрањено, а могли би да се уговарају само трошкови који су неопходни за ту медицинску процедуру.

„Могла би бити уговорена само накнада оправданих трошкова у вези са трудноћом и порођајем, попут трошкова за изгубљену зараду, здравствену заштиту, појачану исхрану… Висину накнаде би контролисао и одобравао суд приликом овере уговора о сурогат материнству“, објаснила је Цвејић-Јанчић.

Да би се спречила појава да и жене којима сурогат мајчинство није неопхадан начин доласка до родитељства, већ имају и друге, мање радикалне могућности, начелник одељења стерилитета ГАК Народни фронт, Младенко Васиљевић каже да би оно требало да се користи само из медицински прецизираних разлога :

„Оно треба да се користи само у случају да жена нема материцу, или да је материца јако неразвијена или је одстрањена у случају неке хируршке интервенције. Жена је кандидат за сурогат мајку ако болује од неких тешких болести, које се наслеђују, односно преносе на дете, па да би се спречило преношење такве болести на дете, или у случају да болује од неких тешких хроничних болести где је контраиндиковано да остане трудна, да носи такву трудноћу и да се порађа“, наводи Васиљевић.

Треба бити опрезан, наглашава он, и код уредбе о томе ко би смео да буде донаторка јајне ћелије, те предлаже да жена која „посуђује материцу“ никако не би смела да буде и донаторка јајне ћелије:

„Ја сам за парцијални, то јест гестацијски сурогат, где она само ‘посуђује’ материцу, али не даје своју јајну целију, а најбоље би било да бар један родитељ буде биолошки, односно генетски. У случају да се ради о томе да жена не може да да јајну ћелију, а нема ни материцу, најбоље да се уради донација јајне ћелије од неке друге зене, а да се сурогат мајка користи само за ношење и рађање“, истакао је он.

Психолог Елеонора Влаховић подржава иницијативу за легализовање сурогат мајчинства, али каже да је за такав корак потребна велика припрема како будућих родитеља, тако и за сурогат мајке.

Објашњава да је увек лакше прихватити и волети дете, па чак и ако при његовом зачећу није корисћен ваш генетски матеирјал, него издржати одвајање:

„Ту постоји једна јака, природна веза, која се хтели-не хтели ствара, и велико је питање да ли особа која је добровољно ушла у то да буде сурогат-мајка има свест шта ће се десити за девет месеци, како ће реаговати, који ће се хормоне у њој лучити“, објашњава Влаховић.

Тешко да неко може знати како ће реаговати и како ће то доживети. Велики је ризик у смислу да нека особа једноставно није спремна да се одрекне тог детета иако је рационално и добровољно то све прихватила од старта, напомиње.

Професорка Цвејић-Јанчић наводи да ситуација да сурогат мајка не жели да преда дете није уобичајена у земљама у којима је ова пракса одавно легализована

Ипак, како каже, узета је у обзир приликом креирања предлога закона, и шансе за такву ситуацију сведене су на најмању меру:

„Преднацрт предвиђа да је судија приликом овере уговора о сурогат материнству дужан да упозори сурогат мајку да се она правно неће сматрати мајком детета и да ће после порођаја морати да преда дете намераваним родитељима. Уколико се пак, после порођаја сурогат мајка предомисли и задржи дете, намеравани родитељи могу путем суда тражити предају детета“, објашњава Цвејић-Јанчић.
Тамара Сјура, пореклом из Сурчина, данас је удата за Пољака Андреаса Сјура са којим има седам годину стару ћерку Уну коју је за њу родила њена рођена сестра МАрица.
“Била сам очајна, И брак И комплетан живот је почео да ми се распада. Морала сам нешто да урадим иначе бих полудела.
Ни она ни њен муж, испричала је Тамара, нису били присталице усвајања И зато су имали своје разлоге.
МАрица И Андреас су се мимо њеног знања договорили о идеји да Марица “посуди материцу” сестри И накнадно јој предложили ту идеју.
“У почетку ми није било драго, али када сам схватила или то или да изгубим И мужа а можда И разум, прихватила сам И не кајем се, никада моју Уну нисам погледала као туђе дете, она чак И много личи на мене”.