Сто олива на обали мора

Постоје места из којих никада не можете отићи, било да сте у мислима стално тамо или да одбројавате дане до годишњег одмора како бисте се поново вратили онде где је остао и део вас. Такво место је Бока Которска. Опевана у многим песмама, она је рај како за заљубљенике у природу, песнике и све оне жељне одмора, тако и за туристе и историчаре који уживају у откривању занимљивости њене вековима дуге традиције. Као и за већину других места, тако и за праву душу „Невесте Јадрана“ кажу да је могуће упознати само далеко од гужви и жамора. Управо то нас је навело да лепоте Котора овога пута заменимо обиласком овог мањег места о коме се мало говори, а које има шта да каже.

На станици у Котору, неколико путника и ми, чекали смо аутобус Котор-Тиват како бисмо стигли до жељене дестинације- Столива, малог рибарског места, удаљеног свега осам километара од Котора. Прошавши Муо и Прчањ, успутна места дуж Јадранске магистрале, Блулајн аутобус се након петнаестоминутног провлачења овом уском уличицом, тик уз море, зауставио, а из предњег дела се зачуо возачев глас: „Одмаралиште Рума- Столив, стигли смо!“

Са десне стране пута мора, а са леве планина и растиње. Ова магична игра природе направила је од овог места двојно насеље- Доњи Столив на самој обали мора, где смо се и ми сада налазили, те Горњи Столив смештен на 240м надморске висине изнад Доњег Столива, у срцу кестенових шума и маслињака планине Врмац.

Неко ко замишља своје лето на локацији са мноштвом дешавања, ресторана или туристичких атракција, поред Столива ће врло вероватно сасвим равнодушно проћи. Могло би се рећи да је то и оправдано, с обзиром на то да ово место заиста нема много таквих садржаја да понуди. Свега неколико мањих ресторана уз обалу и три-четири самопослуге су све што се од тога овде може наћи. Ипак, занимљива медитеранска архитектура окружена гомилом цвећа и дрвећа право је уточиште за све оне који желе да се одвоје од свега и да уживају у контрасту воде и земље, односно мора и планина Орјена и Ловћена. Положај Столива пружа савршен поглед на романтични Пераст који се налази тачно са друге стране обале, као и на два острва мирно усидрена на свиленкастом мору – Госпу од Шкрпјела и цркву Светог Ђорђа. Својим изгледом ово место подсећа на нека старија и мирнија времена, и чини се као да ниједној новој грађевини није допустило да наруши аутентичност коју је имало и пре неколико векова. Мале сивкасте камене куће са зеленим жалузинама, какве најчешће видимо на разгледницама, саграђене поред самог пута, огледају се у зеленкасто плавој боји Јадранског мора. Иако се налази на самој обали, као и у осталим деловима Боке, ни овде нема много правих плажа. Мештани су их заменили миром на каменим или бетонским доковима које има скоро свака кућа, а око којих се нижу мале шљунковите или пешчане плажице од свега неколико метара.

Од малог рибарског сеоцета Столив је у периоду између 16. и 18. века, под утицајем Млечана, прерастао у угледно приморско насеље. О самом пореклу имена овог места нема тачних података, осим неколико претпоставки од којих су две најпознатије. Према првој, од Верига до Марковског рта, куда се протеже столивско насеље, има сто потока, слива. Према другој, која се најчешће наводи, Столив је добио име по томе што је сваки младожења из овог краја морао да засади сто олива (маслина) приликом женидбе.

Дугу историју Столива потврђује и црква Светог Базилија на Марковом рту, која је једно од највећих културних наслеђа Доњег Столива. Унутрашњост цркве улепшавају врло уникатне фреске, насликане крајем 15. века, на којима се налазе и католички и православни свеци са како латиничним, тако и ћириличним натписима. Такође, поред ове велике цркве уз морске кућице заштитнички стоји и црква Свете Ане, саграђена између 12. и 13. века. Ипак, у погледу културних наслеђа Столива, Горњи Столив предњачи у односу на Доњи.

До Горњег Столива треба око тридесетак минута пењања у правцу који је означен на једној од кућа. Калдрмисани пут дуж падина Врмца између Доњег и Горњег Столива мештани су добили на поклон пре више од сто година, од трговца и поморца Гашпара Ивановића. Помоћу овог скривеног путића, данас је једино могуће доћи до Горњег Столива и да није означен црвеном фарбом на кући поред које се треба скренути, пролазници вероватно не би ни знали шта се горе крије. За Горњи Столив кажу да је једно од најлепших руралних насеља Kоторско-Рисанског залива. Становништво се у овом насељу вековима бавило, поред земљорадње и сточарства, поморством, због чега се не би могло рећи да је ово у правом смислу речи сеоско насеље, о чему сведочи и богатство грађевина које се не би очекивале ни у једном селу на 200м надморске висине. Мештани кажу да је Столив некада имао четири продавнице и пекаре за хлеб, као и два млина за уље. Данас нажалост овде више нико не живи. Могуће је видети само пусте грађевине, али како кажу остао је обичај да се овде сваке године окупљају 20. јула како би прославили свог заштитника св. Илију.

Ипак, оно што је нас много више изненадило јесте оно што се појавило након што смо прошли призоре невеселих сасушених грана и изашли из високе, густе кестенове шуме, а то је поглед на читав Которско- Рисански залив. Био је то један од оних погледа који вам се урежу дубоко у сећање и који вам се у кишним, јесењим данима стално враћа да их учини још дужим и сетнијим. Сунце је тек почело да залази, а изнад модро плавог мора дизале су се оштре ивице планина које су граничиле са небом. Све је треперило истим сјајем и још једном показало колико је људска рука мала и немоћна над овом нетакнутом природом и њеном тродимензионалношћу, која је била у савршеној хармонији.

Залазак сунца натерао нас је да се вратимо назад пре него што смо желели. У раним вечерњим сатима ово месташце сијало је неким потпуно другим светлом. Звуке аутомобила заменили су звуци гитаре и смех пријатеља који је допирао из ресторана. На помало узбурканој води њихали су се рибарски бродићи и свугде се осећао мирис рибе и мора. У том тренутку постало је јасно шта је то што ово место чини толико посебним. Нису то биле никакве атракције, нити претерано простране и чисте плаже, била је то његова душа. И заиста, атмосфера у овом рибарском насељу била је као да сте овде одувек, а не први пут и као да сваки дeо ове уске уличице има неко посебно значење. Поново смо чекали аутобус, сада помало збуњени и несигурни шта је то што нас је толико опчинило, али сасвим сигурни да ћемо се овде поново вратити.