„Кроз сто година само, ниједан од нас, и чак ниједан од оних чије главе сагибајући се само можемо да помилујемо, неће ни дисати, ни јецати од узбуђења, ни псовати, ни говорити. Ниједан. То ће бити сасвим други људи. Можда савршенији, можда мање савршени; можда исто колико и ми. Али то ће бити сасвим други људи. Оно што ће они записивати, што ће они говорити, ми никада нећемо сазнати“.
Овим речима, цитатом Ратка Петровића, почиње прича о малом човеку у Великом рату.
У жељи да обележе сто година од Великог рата, ученици четврте године Спортске гимназије, на модеран и занимљив начин, кроз глуму, плес и музику представили су историјске догађаје и личности . У филму је учествовало око тридесет ученика четвртог разреда Спортске гимназије, предвођени професорком историје Биљаном Вукманов.
Како кажу, кроз садражај вод
ила их је сликарка Надежда Петровић. Кроз њен живот и активности обратили су пажњу на „малог човека“ и дешавања у периоду од 1903- 1915. На филму се радило 5 месеци у неколико етапа: прикупљање литературе, слика, музичких нумера; избор текстова и прилагођавање потребама снимања; подела улога и задатака; вежбање радног материјала; снимање на више локација; обрада слике и звука и монтажа. Изради филма приступало се аматерски на свим пољима деловања. Редитељ и координатор на пројекту је професорка историје Биљана Вукманов у сарадњи са професорком српског језика и књижевности, Надом Копривицом. Све остале елементе, глуму, плес , певање, снимања и техничку обраду извели су сами ученици.
“Радили смо 5 месеци на овом задатку. У продукцију уложено нула динара и много радних сати. Била ми је част радити са младима и понос што смо се сетили предака од 1903-1915. Снимали смо са више мобилних телефона и на више локација. Најтежи задатак била је обрада звука. Нама се допао наш огледни час, настојаћу да нам прерасте у угледни” рекла је Вукоманов.
Сто година после- то смо ми, ученици и професори Спортске гимназије, и сећамо се малог човека у Великом рату.. Сећамо се младог ратара који је био артиљерац на Церу и Колубари… Сећамо се племенитих мајки које су се надале да се неће породити на хладним обронцима Проклетија него у топлијем крају где цвета лимун жут… Сећамо се хиљаду и триста ђака који су књиге трампили за пушке…Сећамо се бројних дечака и девојчица који су своје крпењаче заменили болничком униформом…Сећамо се мајки које су плеле царапе за своје синове војнике, надајући се да ће их грејати у рову.. .Сећамо се Јована, Никола, Стевана, Ленки, Цвета, Милутина, Радомира, Љубица, Бранислава, Надежди… Док је малих људи има наде да свет буде лепши.
https://www.youtube.com/watch?v=IBZ71lfaRaQ
Последњи радови
Наука и уметност30. април 2016.Први “Jazz Crawl Festival” у Београду
Студентски радови3. фебруар 2016.ЕУРОКЕ
Студентски радови2. фебруар 2016.Сто година после – то смо ми
Студентски радови30. децембар 2015.Етика и јавно мњењe