Шта је „Вилхелмов врисак“?

Филмови попут „Ратова звезда“, „Титаника“, „Приче о играчкама“ и „Господара прстенова“ немају много тога заједничког. Једини заједнички садржалац им је звучни ефекат – Вилхелмов врисак. Том списку може да се прикључи још преко 200 филмова и серија, без обзира на то да ли су вискобуџетне продукције или не, или која им је година издања. Велика је вероватноћа да сте безброј пута чули овај специфични „јаук“, али ретко ко да је обратио пажњу.

Вилхелмов врисак је свети грал звучних ефеката и користи се преко 60 година. Углавном га чујемо када је неко од ликова упуцан или пада са велике висине.

Први пут је употребљен 1951. године у вестерн филму „Удаљени бубњеви“. Снимљен је за потребе сцене у којој војници пролазе кроз мочвару, а једног од њих нападне алигатор, због чега он испушта продоран врисак. Као што је случај и са већином филмских звучних ефеката, снимљен је у студију. А упутства за снимање су била крајње једноставна и веома прецизна, „само треба да звучи као човек којег је ујео алигатор“.

Након свог дебија, Вилхелмов врисак је постао саставни део звучне библиотеке компаније „Warner Bros“, која га је константо користила у својим филмовима наредних 20 година потпуно незапажено.

Почетком седамдесетих, група студената дизајна звука, међу којима је био и Бен Бурт који је касније освојио Оскара за најбољи дизајн звука, приметила је јединствени врисак у различитим филмовима. Они су тај звучни ефекат назвали Вилхелмов врисак по јунаку из филма у ком су по први пут препознали ефекат.

У шали, ти студенти су почели да убацују Вилхелмов врисак у све филмове, на којима су тада радили. Након завршетка факултета Бурт је био ангажован да уради дизајн звука, на тада малом филму под називом „Ратови звезда“, у који је убацио и добро познати звучни ефекат, као поклон својим пријатељима. Много година касније наставио је да користи тај ефекат у многобројним наставцима „Ратова звезда“, али и у филмовима „Индијана Џоунс“, изазивајући фанове да обрате пажњу и примете врисак.

Режисери попут Квентина Тарантина и Питера Џексона, као и безброј других дизајнера звука су, из поштовања према Бурту и желећи да буду учесници сада већ колосалне шале, почели да користе овај звучни ефекат. Вилхелмов врисак је почео свуда да се појављује и постао је много већи од једног ефекта из вестерн филма, од имена бенда, песме, па све до врсте пива.

Компилација снимака Вилхелмовог вриска