Шта је то јутро заправо променило

Да је мојој генерацији неко пре годину дана рекао да ће са толиким ишчекивањем пратити серију на РТС-у, вероватно бисмо мислили да је реч о шали.

Јавни сервис, нажалост, већ годинама уназад нема шта квалитетно и вредно пажње да понуди млађој урбаној популацији. Штавише, иста та популација или не поседује телевизор или га готово у потпуности игнорише. Просечан „миленијалац“ на помен речи „серија“ најпре помисли на страну продукцију, док су асоцијације на РТС у том контексту првенствено серије о селима која горе и бабама које се чешљају, рођацима са села и слично. Чињеница је да већински део наше земље чини старија и слабо образована публика, те је стога понуда адекватна у односу на циљну групу. Међутим,  један мањи, али битан део публике неправедно је запостављен. Битан јер су медији и друштвене мреже затрпане причама о младима који одлазе и које немамо како да задржимо, али као и у многим другим стварима, у погледу телевизијског садржаја, сасвим су небитни.

Срећом, крајем прошле године, појавила се серија „Јутро ће променити све“ у режији Горана Станковића, Владимира Тагића и Милице Томовић. И да, можда није променила све, али је променила доста тога. Пружила нам је оно што нам је недостајало и вратила млађу публику пред ТВ.

Највећа промена свакако јесте природнија глума и уверљивији дијалози у односу на оно на шта смо иначе навикли. Аутори серије успешно су избегли замку пренаглашавања и карикирања говора, понашања и навика младих људи, замку која увек одаје чињеницу да је неко знатно старији и неупућен писао сценарио. Том утиску можда је највише допринела изузетно талентована млада глумачка екипа коју чине Никола Ракочевић, Јована Стојиљковић, Андрија Кузмановић и Исидора Симијоновић тумачећи главне улоге.

Кључ успеха серије „Јутро ће променити све“ лежи у њеној аутентичности и непретенциозности. Без идеализација и шминке, не намеће се као некакав глас генерације, већ својом природношћу допушта да се тако доживи кроз поистовећивање са главим јунацима, пружајући младој особи осећај да је неко разуме.

Епидемија вешташке среће и успеха сервирана путем друштвених мрежа доказано усађује нам свима осећај да нисмо довољно добри и вредни. Насупрот томе, снажна порука ове серије младима да нису сами у својој неснађености, дилемама, разочарањима, дубоко је одјекнула у многима.

Серија „Грлом у јагоде“ са којом су поређења сада већ неизбежна, својевремено је била глас и огледало једне генерације одрасле на овим просторима, деценијама ненадмашива по културном утицају и сврстана у сам врх домаћих поп-културних феномена.  Генерација тзв. бејби-бумера (рођена у распону од две деценије по завршетку Другог светског рата) пронашла је у њој себе и своје вршњаке, а „миленијалци“ свој печат наредним генерацијама остављају овом серијом, или се бар тако надају.

Од завршетка прве сезоне, спекулише се о наставку серије и јасно је зашто га многи прижељкују. Међутим, овој серији, у складу са ликовима и тематиком чак и одговара нека врста недоречености и неизвесности.  Можда нас ипак оставите у ишчкеивању тог јутра које мења све.