Студентски радови

Српски метал из Венеције

14. фебруар 2012.
bojan.vinulovic

За љубитеље метал музике и поджанрова важи стереотип о тврдокорности и верности одређеним жанровима. Ипак, београдски бенд Rain Delay већ девет година свој пут трасира контрирањем и експериментисањем. О музици, актуелностима и будућности бенда за Журналист говоре чланови Душан Пешић, Стефан Радојковић и Бојана Милосављевић.

Стефане, реци нам како је настао бенд и како се развијао?

Бенд је настао у глави Душана Пешића, ту и даље обитава, настао је 2003. а да то људи који би требало да буду у бенду нису знали. Душан је у наредних годину-две окупио екипу људи која ће бити спремна да свира уживо и снима албуме. Бенд има иза себе око 150 свирки, доста фестивала, 3 албума, радили смо музику за филм ’Who the fuck is Miloš Branković’, радили смо и документарни филм о бенду, није мало за 9 година.

Душане, какав је дискографски опус и концепт албума које сте снимили?

Први албум зове се ‘As I Bequeath Мy Yesterdаy’. То је наслов који је збуњивао многе, изашао је 2005. и у суштини је ближи европском металу као што је doom black рецимо, продуцирао га је Александар Ђорђевић и изашао је за ’Active time’. Други је ’Wе forget’ и ближи је шведском melodic death металу, и сниман је код Владимира Новичића 2008. док је трећи изашао прошле године захваљујући студију ’Stretch’, опет захваљујући Александру Ђорђевићу. Он је по звуку модернији, вуче на post hardcore, више амерички стил.

Ти си од почетка у бенду, кроз ’Rain delay’ је прошло доста чланова, између осталог три певачице. Можеш ли нам представити чланове и новопридошлу Бојану?

Д: Имали смо у почетку и гитаристкињу Биљану Зековић, она је јако утицала на песме с првог албума. Променили смо неколико басиста док нисмо дошли до најбољег решења, мог најбољег пријатеља Стефана Радојковића. За бубњевима је од првог дана Марко Мрчарица, ту је још и гитариста Жељко Зец, виртуоз и ’најмекша рука средње Босне’, како га зовемо. На првом албуму је певала моја сестра Ана Пешић, сад је у другим водама. После ње је певала Александра Расулић, сада се бави сликарством. На трећем албуму имамо профи певачицу Бојану Милосављевић, она се уклопила као да је од првог дана ту, а оно што снимамо и што ћемо снимати одговара и нама и њој по укусу и могућностима.

Бојана, како си се уклопила и како видиш себе у бенду сада и у будућности?

Максимално сам посвећена бенду и видим себе у бенду као оствареном, са музичарима који су посвећени и желе да напредују, музика лежи мом гласу и темпераменту.

Душан: У почетку нисам знао да певачице могу тако да изводе тврде вокале, scream и groove, онда је Александра на другом албуму то изводила, па сам ја смањио своје тврде вокале, део пребацио на певачицу, а Бојана то врхунски изводи.

Где налазиш инспирацију и која је тематика песама Rain delayа?

Душан: Владимир Лалић из бенда Organized chaos има леп одговор на питање шта је инспирација мегаломанских текстова – живот. Отприлике сви албуми су концептуални сем другог у малој мери, део су мојих догађају у животу, хронолошки распоређених. Поготово ће такав бити 4. албум у припреми.

Снимљен је и документарни филм о бенду који поред музичког има шири друштвени контекст. Ко је реализовао филм и како је дошло до идеје и реализације?

Душан: Филм ’Сан Марко’ у себи крије наслов наше песме ’Par Ti San Marco’, посвећене Венецији и њиховој култури и историји. Најважнији је тај шири контекст – филм је класична рокенрол прича о бенду који се мучи и живи од љубави према музици. Чуди ме како није снимљено још филмова о рок бендовима, ми смо још ’гори’ јер смо метал бенд, дакле још већи андерграунд, али се понашамо као да нисмо, уредно се појављујемо на РТВ Војводини, Авали, причамо као ноблес. Колико год да смо тврди и андерграунд, поседујемо културну ноту у томе што радимо, убацујемо и неметал жанрове. На првом смо имали примесе funka, трећем new jazza, bossa nove, неокласике. Неокласика ће нам и на следећем албуму бити ослонац. Има и bluesa, биће га и новом албуму.

Одакле интересовање за Венецију и културу коју величате у музици?

Душан: Постоји неки осећај – кад видиш неку заставу и осетиш као да је застава тебе, кад видиш крилатог лава и осетиш да си ти тај лав, кад чујеш венецијанску химну, осетиш да је твоја, научиш је иако не знаш језик, па накнадно схватиш о чему се ради. Венецијански сам чуо кад сам 2002. био тамо први пут, Венето је покрајина која има јак национални израз, као Каталонија у Шпанији, морам да кажем и сепаратистички покрет. Тако су и мене оптужили да сам прави сепаратиста, млетачки Томпсон(смех). Имају јак осећај припадности иако им држава то не признаје, као ни језик који се разликује од италијанског, разлика је отприлике попут разлике између српског и руског. Нашао сам у тој историји и култури и себе, иако сам по националности Србин, тако да и бенд представљам као Сербо Венето. Настојаћемо да свирамо тамо, имамо већ понуде, али ћемо Венецију спојити са мањим градовима, Падовом, Тревизом итд.

Поменуо си и медије, за разлику од већине бендова ви сте отворени за сарадњу. Како оцењујеш то што музичари критикују медије због запостављања, а кад их позову онда нису расположени за сарадњу?

Душан: Проблем је на пример, кад дођу у ситуацију да сарађују, буду незадовољни због неинформисаности новинара и дижу руке од свега. Не морају новинари да јуре за вама, треба пробати да себе приближите њима. Ми смо то урадили у више наврата са више медија. Чак и кад се добије мало простора, треба то искористити на прави начин, показати позитивности и причати о својој музици без стида и отворено.

Како гледаш на интернет, у смислу промоције и пласирања музике?

Д: Интернет је чудо, оруђе које мораш да  научиш да употребљаваш у своју корист. Никакав проблем није поставити албум на free download, ми смо се поред постављања потрудили и да га промовишемо, да има ко да га скине. Албум је добро прошао, има велики број скидања и код нас и у иностранству, потрудићемо се да и нови буде добро промовисан, небитно да ли ће се издавач одлучити за free или класично издање. Интернет не мора бити зло, све зависи колико уложиш труда у то.

Не свирате често, али у складу са жанром и публиком, довољно. Где публика може да вас види и чује у Београду и региону?

Док смо свирали са 202-јком, било је више свирки, у 40-ак градова у Србији, били смо и у БиХ и Црној Гори. Потрудићемо се да одемо и до Словеније, Македоније, али и Италије. Откако не свирамо уз Радио 202, спали смо са 30-ак на 15-20 свирки годишње. Битно је да концерт буде добро промовисан и да је обезбеђена добра опрема, да смо у доброј форми. Дангуба је  добро место, са добрим условима, тамо смо се увек добро провели кад смо свирали, споменућу клуб Атом. Имамо договорен Адреналин Фест.

Шта тебе држи и даје ти мотив да радиш и поред услова?

После сваког албума кажем – сад можемо да радимо као пројекат, а не као бенд. Онда дође тренутак да направите нове песме, па осетите енергију кад је први пут свирате, осетите жељу да наставите. Деси се да то осетиш и код публике кад је малобројна, кад опрема није најбоља, морам да похвалим пиротску публику, имамо тамо стварно дивну екипу, то враћа веру у живу свирку.

За сам крај, где видите бенд у наредној деценији?

Душан: Ја га видим у Венету, волео бих да се тамо етаблирамо, у региону можемо да свирамо, у варијантама које су исплативе, видим тако што ћемо направити доста албума. Верујем да ћемо направити 4. албум који ће бити бољи од трећег, видим га и овде у Србији. Не видим га у парама, тоур-бусевима, али искористићемо прилику за свој максимум.

Бојана: Сложићу се са Душаном, додала бих само да бих волела учешће на страним фестивалима.

Стефан: Тежим да надмашимо своја ограничења, а са тим ће фестивали, регион, Венеција, можда бољи комби (смех) сами доћи.