Вести из несвести

Српски гробови Иванић-града

28. јануар 2019.
Огњен Радуловић

Скоро 400 километара дели Београд од Загреба. Тридесет километара пре самог града Загреба постоји скретање на север. Три километра од скретања налази се мало место надомак хрватске престонице – Иванић град. Тачно један километар од центра градића води до локалног гробља, најстаријег у околини. Цело гробље окружено је високим и згуснутим чемпесима. Одмах са улаза у гробље поглед привлачи мала капела. Гробови су уредни и припијени једни уз друге. Мноштво великих и малих лампаша, како их овде зову, или горе или су се истопили близу хумки.

Десно од улаза један камени гроб истиче се испред других и новијих сачињених од црног или шареног мермера. У облику је православног крста какав се виђа на српским црквама. Стамен, онизак и мало накривљен још се није срушио. Време и природа учинили у своје, неке речи не могу се прочитати али оне које могу кажу на српској ћирилици: „Овде у миру Божјем почива Анастас”, „житељ и грађанин иванићки”, година смрти 1867. Презиме нечитко. Најстарији гробови овога малога места управо су српски и сведоче о српском народу који је дуго био насељен и у овим крајевима.

Само мало даље удесно налазе се два надгробна споменика, бели и сиви, високи и усправни. Др Лазар пл. (племенити) Раић Лоњан, „одвјетник”. Племићка титула Лоњанина дата му је по локалној реци Лоњи када више није било земље за даровање. „Вјечна му памјат” на ћирилици. Поред њега је Ђуро пл. Раић „лоњски најбољи родитељ и супруг”, каже натпис. Изнад оба имена уклесани православни крстови. Обојица су се упокојили када су Срби већ постали мањина у Иванић-граду.

Иза Раића је преврнут и срушен споменик, непознато чији. Беле пеге и жута маховина временом су прекрили нагрижен и потамнео камен гроба. Горњи део допола је потонуо у помало запуштену хумку, речи су сакривене али се још по које ћирилично слово може разабрати – „овде”, „87 година” и „вечни”. Време за сада још није дубље изгризло урезана слова.

У позадини се назире новији споменик од црног мермера, обновљен и посвећен познатој српској породици Кајгановић. На латиничном „лахка им земља” Иванић-град се одужио свом првом начелнику Лазару Кајгановићу, угледном српском трговцу, који је управљао њиме када је место добило статус град одлуком цара Фрање Јосифа 1871. година, а после укидања Вараждинске крајине. Са њим у истом гробу почивају и други: супруга Ана, синови Изидор и Лазар, унуци Никола и Душан, праунук Лазо који није поживео ни годину дана.

Срби су у Иванић-град дошли са грчким и цинцарским трговачким породицама још почетком 18. века. Своје гробље добили су 1830. године. Највећи симбол Срба у овом крају била је управо велика и лепа православна црква Светог Петра и Павла, порушена до темеља већ у првој години Независне државе Хрватске. Метални крст који је постављен на месту где се некада налазила црква више није ту. У 18. веку Срби су били већина. По попису из 2011. г. данас их има тек око стотину. Од значајних споменика да су Срби овде некада живели и да и даље живе остали су још само гробови.