Србин који је задужио царску Русију

Гроф Сава Владиславић Рагузински један је од најмоћнијих Срба 18. века и човек који заслужује да се о њему много више прича, а Руси су га са пуним правом присвојили. Био је руски дипломата, царски саветник, полиглота, путописац и велики добротвор српских манастира.

Прву монографију о лику и делу грофа Саве Владиславића саставио је Јован Дучић, који има заједничко порекло са грофом. Наиме Дучићи потичу од Дуке, рођеног брата Савиног оца Луке. Поред родбинске везе, било је још много занимљивих чињеница о нашем грофу. Дучић је у предговору књиге написао:

„За четвртину столећа био је умешан у све важне догађаје руског царства: закључивао је војни савез с владајућим кнезом Молдавије у Јашу, мир са султаном на Пруту, конкордат с папом у Риму, пакт о пријатељству и првом и коначном разграничењу Русије и Кине с кинеским царем у Пекингу. Али је Владиславић, што је до сада остало непознато српском народу, а што је за нас најважније, био и први Србин који је још на истеку тамног 17 столећа задобио православну Русију и лично Петра Великог за ослобођење српства и Балкана… Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана…”

Сава Владиславић рођен је почетком 1668. године у селу Јасеник код Гацка, а преминуо је 1738. године на свом имању Матокса, у близини Санкт Петербурга.

Одрастао је у Дубровнику, верује се да се школовао у Венецији, а у Цариграду је започео самосталну трговину.

У Цариграду га је приметио дубровачки конзул у Цариграду, али и тајни агент руске царевине. Трговао је крзном са Русима и успоставио је везу са јерусалимским патријархом Доситејем, који је блиско сарађивао са руским двором. Тада се у тајним руским записима спомиње под надимком Рагузински. Информише Русе о Карловачком миру између Отоманске империје и Аустрије са њеним савезницима.

У Русију стиже 1702. године и добија дозволу за слободну трговину и на копну и на мору, што је ретко ком странцу било дозвољено. У многим тадашњим списима помиње се и под надимком „Илирски племић“.

„Илирски племић” се ускоро враћа у Цариград као трговац свим и свачим, али и као човек који је  познавао све тајне и интриге на турском двору и око њега, што је било од непроцењиве важности плановима Русије која је била на путу да се утврди од Балтика до Црног мора.

Године 1708. се сели у Москву. Као поклон цару Петру Великом  доводи и три црнопута дечака – роба купљена на пијаци у Цариграду. Једном од њих тројице постао је царев миљеник и усвојеник. Цар Петар Велики га је прекрстио у православље. Преименовао га је од Ибрахима у Абрама, дао му очево име по себи а презиме по славном картагинском војсковођи Ханибалу – Абрам Петрович Ханибал. Тај црнопути дечак био је прадеда, по мајци, Александра Пушкина.

На наговор Саве Владиславића, цар Петар Велики је почетком 18. века у Сремске Карловце послао прву граматику и буквар. Њих је донео Максим Суворов. То је означило настанак прве српске школе у Сремским Карловцима.

У време кад је Турска објавила рат Русији цар Петар Велики био је на мукама, јер више није знао како да наметне нови порез већ преоптерећеном становништву. Цареви саветници дуго су мозгали како да сакупе новац неопходан за предстојећи рат, а онда је, по речима Јована Дучића, Сава Владиславић поднео предлог насловљен „Како да се испуни државна благајна за потребе садашњег рата”. Био је мишљења да се монети повећа приход тиме што би њена тежина била смањена за десет одсто по комаду. Цар је ово прихватио оберучке и издао налог да се тако поступи. Године 1712. искована је бакарна монета која је већ наредног лета преплавила пијаце и из оптицаја истерала сребрну.

Добио је право да у Сибиру, подигне утврђења као што су Селингиској и Чиконској, а на Свету Тројицу 1717. године основао је град Тројицкосавскиј (данас Кјахта) у коме је саградио и цркву посвећену светом Сави.

Врло брзо Сава Владиславић добија чин дворског саветника за источна питања. Постао је једна од најугледнијих и најутицајнијих личности велике земље.

Док је боравио у Италији на тајном задатку упознао је и убрзо оженио Вергилију Тревизан, младу девојку из патрицијске куће, од које је био старији тридесет година и са којом је добио три ћерке.

Смена власти у Русији и смрт Петра Великог није много угрозила положај грофа Рагузинског, већ га је додатно учврстила. Нова царица Катарина Прва послала га је у Кину као специјалног амбасадора са задатком да са земљом коначно утврди границу дугачку око шест хиљада километара. Ту је показао своје дипломатско умеће и по први пут утврдио границе између ове две земље, а тадашње границе нису се много разликовале од ових данас.

Након повратка царица му је даровала дворац своје мајке, који је сада једна од зграда  музеја Ермитаж, окитила га је орденом Александра Невског али и унапредила у тајног саветника.

Пред сам крај живота умрле су му све три ћерке које је имао са Вергилијом Тревизан, као и ванбрачни син Лука. Након тога утеху је тражио у пићу, а његово богатсво је полако пропадало. Умро је 10. јуна 1738. године, а сахрањен је поред мајке и кћерки у Благовештањској цркви у Лаври Александра Невског у Санкт Петербургу. Своје богатство оставио је братанцима, једном од њих је тестаментом наложио да у српске земље однесе два сандука словенских књига.