Србија има медије какве заслужује

Љиљана Смајловић

Главна и одговорна уредница дневног листа „Политика“, председница Савета за штампу и Уније новинара Србије, чланица Комисије за истраживање убистава новинара и добитница многих престижних новинарских награда, Љиљана Смајловић, говори о изазовима , ризицима и одговорностима које новинарство носи у себи. 

Дипломирали сте на Факултету политичких наука на смеру новинарство. Генерације студената нису задовољне како је овај смер организован јер не пружа довољно новинарске праксе. Како је смер био организован када сте Ви били студент?

У моје време је, такође, недостајало праксе,  а људи који су нам предавали дуги низ година нису били у новинарству. Тада проблем није само у техничким знањима већ и у  одсуству везе са тим како стварност изгледа. Професори би требало да покажу студентима како да практично примене знања која им факултет пружа, тако што ће им дочарати рад у правој редакцији.

Радили сте за многе новине, од сарајевског Ослобођења , преко Времена и НИН-а, до Политике. Скептици говоре о томе да штампани медији неће моћи да издрже изазове 21. века . Какав је Ваш став о томе?

Сматрам да је штампано новинарство и даље најквалитетније новинарство јер то није само подметање микрофона саговорнику. Оно подразумева бројне способности као што су проналажење, селектовање и анализирање чињеница, разликовање мишљења од факата, лида од закључка и слично. То су вештине које се чешће проналазе у штампаним медијима него у електронским. Ми ћемо можда читати новине на неким другим платформама, али ће та врста истраживачког рада постојати и ако читамо вести на папиру или на таблету.

Недавно сте изабрани за председницу Савета за штампу. По ком принципу Савет функционише?

Савет за штампу разматра жалбе појединаца и организација. Подношење и разматрање жалбе је бесплатно, а врши га Комисија за  жалбе, која доноси одлуку у року од месец дана од дана подношења жалбе. Комисија доноси одлуку о томе да ли је грађанин оштећен тако што је новинар прекршио неку етичку норму. Уколико је грађанин оштећен, медију који је неетички поступио упућујемо опомену која га приморава да објави негативно мишљење оштећеног грађанина. 

Шта наводи грађане да упуте жалбу Савету с обзиром на то да не могу остварити никакву финансијску корист?

Ако вам није циљ да некога малтретирате на суду и да добијете финансијску одштету, онда се можете обратити Савету за штампу. Медиј који вас је оштетио ће бити у обавези да објави негативно мишљење о себи, а грађанима је довољна сатисфакција када виде да су новинарски професионалци проценили да је у његовом случају прекршен Кодекс новинара. Међутим, принцип опомене  функционише само у друштву у коме је медијима стало до мишљења људи. У сваком друштву има медија којима се фућка за то шта други људи, колеге и еснаф мисле о њима.  

Према подацима Савета за штампу, највећи број жалби грађана је упућен према листовима Блиц, Курир и Ало, а упркос томе то су најчитанији листови у Србији. Како објашњавате овај феномен?

Они су најчитанији  због тога што залазе у нечију интиму. Зато ми није симпатично лицемерство наше јавности која се згрожава због нискоморалних садржаја у новинама и на телевизији, а потом баш због тих садржаја купује  новине и гледа телевизију. Људи имају медије какве заслужују.  Да нема потражње за таквим садржајем, њега не би ни било на тржишту.  Није то нечији подли план да трује народ таблодима, као што није био ничији подли план да трује музичку културу појавом Цеце Величковић. Људима се допада Цеца Величковић и они уживају да читају пикантерије из њеног живота. Када би читаоци негодовали тако што не би куповали дотичне новине , њихови уредници би променили уређивачку политику.

Новинари би требали да поштују десет начела Кодекса новинара Србије.Које начело се најчешће крши?

Најчешће се крши истинитост. Новинари крену са тезом која ће неку личност представити у одређеном светлу. Тада износе само чињенице које подупиру њихову тезу, а прећуткују оне које је не потврђују. То је нефер према читаоцима, јер бисте ви као новинар требали да понудите читаоцу све релевантне податке како би он могао да донесе прави закључак користећи критичке способности. Ако читаоцу дате само три елемента за закључивање, гурате га у одређени закључак.

Да ли су онда изјаве председника РС Томислава Николића да дневне новине Блиц и Ало против њега воде „ вербални линч “ оправдане?

Мислим да су тврдње председника Републике добрим делом оправдане. Мој лични став је да се против њега води вербални линч. Било би фер да новинари подигну лествицу одговорности, јер је председник дошао на ту позицију освојивши највећи број гласова на директним изборима. Такође, неопходно је извршити темељиту проверу информација које се износе у јавност. Лист Блиц је написао „Председник је пекао ракију док су се Срби давили у поплавама“, само зато што Томислав Николић није хтео да им одговори где се тренутно налази. Ту се ради о спекулацији, јер није понуђен ни један веродостојан доказ.

Прошло је једанаест година од мартовског прогона који је последица погрешно изнешене информације на Радио телевизији Косова. Како подићи одговорност новинара за јавно изговорену реч?

Не могу се у потпуности сложити са тиме да РТК сноси пуну одговорност за мартовски прогон. Постоји извор те погрешне информације, а он је ,заправо, прави кривац. Одговорност извора је нешто већа од одговорности новинара. РТК сноси одговорност за то што није нагласила да вест није проверена. Мислим да је све то био део неког злочиначког плана, али не можемо рећи који новинари су били део њега. Чињеница је да треба бити опрезан са изворима и пласирањем информација у јавност.  Занимљиво је то колико грађани Србије воле да криве медије. Деведесетих  су гласали за Милошевића, а пошто им се нису допали резултати политике коју води окривили су медије да су их натерали да гласају за њега.

Али у Милошевићево време Радио телевизија Србије је преносла само оно што је позицији одговарало. Зар то није политичка пропаганда?

Никада до сада није било периода да не постоје опозициони медији. Ко год је хтео да чује нешто ван службене пропаганде могао је, стога то је одговорност грађана, а не РТС-а. Сами сте криви ако се понашате као да не постоји ништа ван државне пропаганде. Криви сте јер се нисте потрудили да пронађете опречна мишљења.  

Било је тешко доћи до опозиционог мишљења због изразито јаке цензуре и аутоцензуре у медијима. Међутим, заштитник грађана Саша Јанковић тврди да стање у медијима ни данас није боље. Како се изборити против цензуре?

Заштитник грађана би могао да помогне тако што ће јасно рећи где је цензура и аутоцензура и да прозове одговорне –  именом и презименом. Чим он изнесе те доказе ми ћемо их објавити и помоћи у решавању проблема.  Он се позива на истраживања УНСА и НУНСА, а ја  не видим каква је корист у томе да се заштитник грађана позива на податке који већ постоје. Омбудсман има много шира овлашћења па би могао много лакше од УНСА да дође до конкретних доказа, а све док се не открију извори цензуре и аутоцензуре биће немогуће решити овај проблем.

Својевремено, Мирослав Мишковић је претио новинарима дневног листа „Политика“ због текстова о њему. С обзиром на то да сте и тада били главна уредница наведеног листа, како сте одреаговали у том тренутку?

Изашла сам у јавност са тим  знајући да је Мишковић био близак са власти тада. Иако је његова компанија Делта повукла своје огласе из Политике и тако нас оставила без значајних финансијских прихода, главни уредник мора да се одлучи на тако тежак корак. Мислим да еснаф није пружио довољно отпора Мишковићу. Ми се нисмо удружили и пружили му довољно бламаже. Свакако, за ову болест лек је више храбрости, демократичности и слободе и новинарске солидарности и откривања.

Новинарство можемо сврстати у ред опасних професија, јер су све чешћи примери прогона и убистава новинара. Са својим колегама, оформили сте Комисију за истраживање убистава новинара у Србији. Какав сте напредак остварили у истрази убиства Славка Ћурувије,Милана Пантића и Даде Вујсинивић?

Мислим да је Комисија оправдала своје постојање самим тим што је случај Славка Ћурувије криминалистички решен и можда ће бити и судски решен. Ново је то што се покренуо поступак, похапсили људи, потврђена је оптужница, али поступак се одуговлачи јер се одбрана поново жалила. Јавност не би сазнала да постоји инспектор који се зове Драган Кецман и који је заправо решио убиство Ћурувије. Бољим увидом у документацију схватили смо да је случај заправо решен па смо радили на прикупљању доказа и састављању оптужници. По мом мишљењу, уношење јавности у рад било ког органа је боље за грађане . Мислим да смо на трагу убицама и налогодавцима убиства Милана Пантића. У сваком случају, истрага је отишла много даље од стања које смо затекли пре две године. Што се тиче случаја Даде Вујсиновић, вршили смо притисак на полицију да пронађе све што је Дада икада радила. У столу полицајца, који је у међувремену умро је пронађена загубљена чаура и доказни материјал. То је отишло на додатну експертизу у Хаг у чувени Холандски криминалистички институт.

Због ниских плата, ризика и свакодневног стреса, све већи број новинара одустаје од новинарства и почиње да се бави односима са јавношћу. Како то утиче на новинарство као професију?

Тачно је да је исплативије радити као ПР и нема ништа лоше у том послу. Добром новинару добар ПР може бити од огромне користи. Али новинар мора бити довољно вешт да пронађе и додатне ифнормације, јер обично обе стране имају свог ПР-а, а обе стране су врло заинтересоване да подаци који њима иду у корист изађу у јавност. То може бити од користи новинару који има живаца да раздваја чињенице од пропаганде. Што се тиче преласка новинара у ПР сматрам да свако има право на свој избор.

Новинарски текстови су препуни скривеног ПР-а. Како га препознати?

Уколико вам новинар даје само податке који воде ка његовом закључку јасно вам је да ту нису чиста посла. ПР ћете најбоље препознати по томе да ли се  читав текст заснива само на елементима на које вас наводи аутор. Чим је нешто црно – бело то је сумњиво.

Шта бисте саветовали младим новинарима који су на почетку каријере?

Приметила сам да се млади новинари угледају на друге колеге и теже да се прилагоде њиховом стилу, а уредници су ти који траже неку особеност и другачији угао гледања. Ако млад новинар покаже уреднику да уме да размишља, да не игра на прву лопту, да гледа из неког другог угла он ће привући пажњу уредника. Уредницима је мука од новинара који нуде само једноставне црно – беле слике. Међутим, новинари се прво труде да се уклопе. Не трудите се да се уклопите и на свет гледајте широм отворених очију и пишите о свему што вам делује неуобичајено и другачије. Новинар треба да буде оригиналан, да се труди да се не стопи са околином, већ да је критички посматра.