Аутор: Максим Њего
Док мигранти представљају особе у покрету која мењају своје место становања из економских, образовних или других разлога, избеглицама се сматрају лица која су напустила своје огњиште услед оружаних сукоба или прогона. Сетимо се само колико људи је, погођено последицама грађанског рата деведесетих година, напустило своју домовину у потрази за бољим животом. И њих је нека држава, неки систем, напослетку прихватио. „Међутим, свима смета када нема исправне реакције државе” рекла је Јована Винчић, педагошкиња и члан извршног одбора Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила.
„Kада људи, којима је потребна помоћ, не могу да добију смештај, када су на отвореном и без крова над главом – какву онда поруку наша држава шаље тим људима?”.
Од када је пре дванаест година успостављена Kанцеларија за азил, од више хиљада људи, само је 194 особе стекло право на азил у Србији. Овај податак, према ставу људи из Kанцеларије за азил, указује на то како мигранат/избеглица Србију доживљава пре свега као једну од станица на путу ка земљама чланица Европске уније.
Међутим, Јована Винчић сматра да овај мали број људи који се изборио за право на азил може бити и последица система који није довољно ефикасан и отворен за сарадњу. ,,Људи желе да буду део система, без обзира да ли касније намеравају да се за стално интергришу у нашу заједницу или друштво неке друге државе. Они који имају новца могу лако да се организују и напусте Балкан за кратко време. Нажалост, они који немају довољно пара са собом умеју бити остављени да бораве у Србији и по више година – што у камповима, што у прихватилиштима, што на отвореном. Најпроблематичније је што наша држава нема разрађену стратегију за управљање миграцијама на исправан начин и последица тога је велики број људи који немају решен правни статус, који се не могу регистровати и који зато не могу да уђу у систем“, указује Винчићева.
Kада мигрант/избеглица ступи на територију Србије он/она је у обавези да се јави код инспектора за странце и да изрази жељу за азилом. Том приликом тражилац азила добија потврду о регистрацији и тада је на полицији да га упути у неки од оближњих кампова. Постоје прихватни центри (кампови) и центри за азил. Услед великог прилива избеглица је 2015. године дошло и до отварања четрнаест прихватних центара и то у Прешеву, Адашевцу, Шиду, Принциповцу, Димитровграду, Суботици, Сомбору, Бујановцу, Босилеграду, Пироту, Дивљани, Kикинди, Врању и Обреновцу. У овим камповима се лица не смеју задржавати дуго, јер су отворени са намером да обезбеде искључиво привремен смештај за оне који су у потреби за њим. Током трајања читаве азилне процедуре је зато смештај трајно обезбеђен свима који су део једног од пет ценатара за азил. У њима су пружа и помоћ у виду хране, одеће, обуће као и средстава за хигијену. По један центар за азил се налази у Бањи Kовиљачи, Боговађи, Сјеници, Kрњачи док су два отворена у Тутину.
Шта грађани мисле?
На улицама Београда заустављао сам бројне суграђане са циљем да им поставим једно затворено питање: ,,Да ли подржавате захтеве оних миграната који желе да се настане на територији Србије?“. Само једанаест особа ми се удостојило одговорити. Људи су на помен речи ,,мигрант“ често правили гримасе и откривали
намеру да не желе да одговоре. Такође су доводили у питање искреност мог исказа да ми је одговор на ово питање потребан за бољу израду једне од факултетских обавеза. На крају се осморо анкетираних изјаснило како не сматра да треба да допустимо мигрантима да се прикључе нашој заједници. Један од њих тврди како су га мигранти физички напали и отели му мобилни телефон. Оваквих прича нажалост има, а биће их и још у будућности. Требало би, ипак, узети у обзир да није исправно
генерализовати, односно идентификовати сваког мигранта као лице које врши и шири насиље над нашим суграђанима. Насиље производи још више насиља. Већина ових људи је била жртва неког вида насиља раније. Они су исфрустрирани што не могу нормално да живе у својој домовини и што их друге земље махом не прихватају.
Сигурно да подизање жичаних ограда на граничном прелазу са Мађарском и насиље у Хрватској није добро утицало на психолошко стање избеглица.
,,То су људи који вуку трауме из земље порекла“ , сматра Јована Винчић. ,,Срећом, нико их овде систематски не малтретира и можда им је бољи положај него у Грчкој. Неупоредиво је бољи положај миграната овде него у Хрватској, Босни и Херцеговини или Бугарској где је исказан велики презир народа према овим људима. Поред физичког насиља, у Бугарској су давали и мигрантима (који су углавном муслиманске вероисповести) за оброке искључиво свињско месо!“. Дефинитивно у свакој групи постоје и добри и лоши људи, а самим тим их има и међу мигрантима/избеглицама.
Насиље не сме бити исказано ни са наше нити са њихове стране. Јер морамо схватити да су ови људи ту и да прихватимо ову чињеницу.
,,Према онима који су проблематични (међу особама у покрету) се треба опходити на исти начин као и према нашим проблематичним суграђанима. Нажалост, полиција се често не опходи према мигрантима на исти начин као и према својим суграђанима са изговором да им не могу ништа јер њих чувају разноразне
организације. Ово, исто тако, није исправно“, закључила је, такође, Јована Винчић.
Од више стотина малолетних миграната без пратње, који су у потреби за адекватном бригом, само је између 40-50 лица стекло могућност да ступи у установе социјалне заштите које су предвиђене за њихов узраст. Нажалост, познати су и случајеви да полиција намерно малолетна лица региструје као пунолетна само да не би морали да контактирају социјалног радника. Организације које се боре за права миграната на разне начине покушавају да малолетна лица интегришу у наше становништво. Један од позитивних видова борбе да се та интеграција успешно изврши јесте њихово укључивање у образовни систем. Школске 2017/18. године је из тих разлога више стотина малолетних миграната добило своје место за клупама у неким од основних школа Србије.
Такође, када је проглашено ванредно стање услед пандемије корона вируса, војска Србије је оне мигранте који су живели у пограничним територијама ,,на отвореном“ сместила у оближње кампове. Последица ове акције је податак да је у једном од пограничних кампова који је могао да прими максимално између пет до шест
хиљада људи, боравило чак девет хиљада особа. ,,Многи су спавали на поду. Kампови нису били у стању да обезбеде за кратки период и довољну количину постељина, хране… Срећом, ситуација је сада нешто боља“, каже Јована Винчић уједно и сматра како није исправно што мигрантима/избеглицама нико правовремено није обезбедио информације о томе шта корона вирус заправо јесте. ,, Они (мигранти) су само видели како им је ускраћено право да се крећу. Све док нису обезбеђена објашњења о томе шта заправо корона вирус јесте на језику који они разумеју – ови људи су живели у незнању. Такође, људи нису могли ни да поштују прописане епидемиолошке мере јер са њима нису били ни упознати“. 26. марта ове године је званично започета и вакцинација избеглица у прихватним центрима у Србији. Организације које се боре за права миграната позивају све своје клијенте да се прикључе процесу масовне имунизације становништва. Мигранти такође имају право да изаберу коју вакцину желе да приме (уколико желе), односно од ког произвођача. Према извесним подацима је до 10. априла вакцинисано њих 309 и сама вакцинација миграната је организована у склопу вакцинације страних држављанина.
Последњи радови
Студентски радови12. јануар 2024.Мачеви и мачевање кроз епохе у Руском дому
Мисао дана12. јануар 2024.Ђорђе Балашевић
Фотографија недеље12. јануар 2024.Oливера Катарина
Интервју недеље12. јануар 2024.Слап тужбе, смрт за већину редакција у Србија