Снежана у шпанској ношњи

Давно, крајем XIX века, настао је неми филм. Док су се на пројектору први пут приказивале покретне слике, публика је одушевљено седела у биоскопској сали и најчешће уз пратњу клавира гледала неми филм. Та форма изражавања на филму можда јесте потиснута развојем технологије, али ипак је опстала због невероватне жеље појединца да пркоси времену, врати се коренима и окуша и у том домену.

„Знаш зашто надрасташ бајке? Исувише су стварне”, записао је поодавно онај наш велики песник кога има у води; у камењу; у сваком сутону и зори. Ако намигнемо детињству и погледамо овај филм без предрасуда, можда и откријемо бесмртност бајки и да оне нису писане само за децу. Да мотиви из неких прича звоне, баш симболично; и да неми филм говори, чак виспрено.

Да уметници воле да адаптирају познате бајке, знамо сви још од Дизнија. Двеста година од објављивања збирки немачких бајки „Дечје и породичне приче” Вилхелма и Јакоба Грима, био је повод да три редитеља пожелe да путују кроз време и испричају своју верзију бајке „Снежана и седам патуљака”. Те 2012. године у биоскопима су се појавили „Снежана и ловац” (Кристен Стјуарт у насловној улози), „Огледалце, огледалце” (Џулија Робертс као зла маћеха) и „Снежана” (Blancanieves). Упркос холивудској продукцији, гламуру и звучнијим именима, волшебно је прошло само дело шпанског редитеља Пабла Бергера. 

Снимана у црно-белој техници, „Снежана” нас, као времеплов, магично враћа у прошлост и златно доба немог филма. Радња је смештена у 1920. годину, тај послератни период када је корида у Шпанији била на врхунцу. Режисер Пабло Бергер преузима основну нит из бајке, али везе причу о шпанској култури и традицији.

2 thumb

Трупа од шест патуљака-тореадора спасла је младу девојку. Када открију да она има природни дар за кориду, одлучују да она крене с њима на турнеју по Шпанији. Зову је Снежана, по истоименој причи. Оно што још не знају јесте да је она заправо Кармен, кћерка славног тореадора који је после борбе с биком Луцифером остао парализован и истог дана изгубио жену на порођају. Има и маћеху, која чини све да јој загорча живот. 

Испоставља се да је животна прича јунакиње филма веома слична Снежаниној из бајке. Оно што краси ову шпанску мелодраму јесте то што се режисер лукаво поиграва идејама из Гримове бајке и касније Дизнијеве верзије. Код Дизнија Снежани, када остане сама у шуми, животиње помажу да се у дивљини снађе и да не остане сама, док је код Бергера обрнуто – након што Снежана надмудри бика, уместо његовог страдања видимо како се у препуној арени вијоре беле заставе и моли за његово помиловање. Храброст се не штеди, него се и манифестује у спремности да се пружи помоћ. То окретање ка хуманости аутор користи да укаже на комплексност саме борбе, а можда и горчину сваког рата. Зато се у гладијаторским сценама служи триковима камере и ефектно приказује гледаоцима тај баланс рањивости и снаге. 

Императив немог филма је у експресији глумаца, па се крупним кадровима наглашавају емоције ликова. Мала Кармен, коју тумачи Софија Орија, има анђеоско лице које с лакоћом успева да покаже сву искреност и невиност младости. Одрасла Кармен (Макарена Гарсија) има предивне крупне очи које тачно рефлектују осећања и унутрашња превирања њеног лика, док Енкарта, -Pablo-Berger ARAVID20120615 0001 5чији лик тумачи Марибел Верду, већ позната на филму („Панов лавиринт”, „И ја теби кеву”)игра злу маћеху чији поглед се че и јасно дочарава њену тежњу за пезосима, гламуром и престижом. Данијел Хименес Каћо („Лоше васпитање”, „И ја теби кеву”) има прецизно држање које упућује на могуће осцилације и бриљантно продире у дубину лика који тумачи. Уважена глумица Анхела Молина („Тај мрачни предмет жеља”, „Живо месо”) маестрално дочарава лик баке. Брижност, забринутост и пожртвованост могу да се очитају на њеном лицу; гестови и емоције у потпуном су складу.    

Свет добра и зла из приче браће Грим добија готску реинтерпретацију. Бергер редукује бајку и износи своје тумачење љубави и мржње, солидарности и зависти, живота и смрти. Од бика у улози Луцифера који се плази у препуној арени до бика који застаје пред сузама једне девојке – све су то ситни симболи који су производ уметничког израза и покушаја да се продуби радња филма. Код њега нема места ни за класично, чаробно огледалце, већ провера нечије унутрашње лепоте стиже на насловној страни магазина. Транзицију доноси и хаљина за причест када бива потопљена у црну фарбу. Хероина прати вицкастог љубимца, петла Пепеа, баш као и Алиса зеца. Принцеза овде не пере, не кува и не машта о принцу, већ ради, гле чуда, као жена-тореадор. Ово постмодерно чедо је игранка са свим бајкама где кореографију промишљено смишља човек од акције, тачније редитељ.  

После огромног успеха његовог првог филма „Terremolinos 73” (2003), код Бергера је наступила тегоба. Сатиру је пожелео да замени модерном верзијом бајке, али продуценти су упорно одбијали учешће у пројекту плашећи се ризика који доноси снимање немог филма у XXI веку. Осам година утрошено је у реализацију овог пројекта, али је филм 2013. године покупио десет Гојиних награда (шпански пандан Оскару), укључујући и ону за најбољи филм.

  32Исплатило се што је овај „визуелни песник” стилизовао бајку и обукао Снежану у шпанску ношњу. Нажалост, на додели награда Америчке академије његова „Снежана” остала је у сенци „Глумца”, који је 2012. године покупио бројне награде и први вратио неми филм у биоскопе. Међутим, одзив гледалаца је сведочанство да у ери 3Д технологије још има места за неку другу димензију која побуђује машту.

Партитура Алфонса де Вилаљонге („Мој живот без мене”, „Принцезе”) величанствен је додатак овом немом филму. Симфониjски оркестар служи да изрази драмску радњу, а ритмичним тапшањем произвео је звук фламенка и тако обојио ово дело шпанском народном културом. Филм је вођен оштрим оком Кика де ла Рика, познатог шпанског директора фотографије („Грешна заједница”, „Секс и Луција”). Раскошну атмосферу тог периода дочаравају предивни костими Пака Делгада („Јадници”, „Прелепо”), док су Бергера, могуће је, надахнуле поједине сцене из Буњуелових, Хичкокових, Бергманових и Дрејерових филмова.

Дужина филма (104 минута) слаби пажњу, а радњу ометају и честе стилизоване карте с титлом. Можда их је требало мало редуковати. Међутим, овом домишљатом аутору ни на томе не треба много замерити пошто иза сваке сцене следи убедљива поука. Епилог одређује напетост и изненађење. И управо тај преокрет очарава и представља врхунац иновативности. Обратите, зато, додатно пажњу и на дужину „Снежанине“ косе. И размислите, коме је она дала ексклузивна права? Управо се ту крије одговор како су бајке бесмртне. И зашто су народу потребне. 

И тако је неми филм наставио да живи. Оно што он садржи јесте интернационални језик. Речи нам нису потребне да би се дочарале емоције и разумео магичан језик глуме и вешто испричане приче.