Сматрам да о насиљу не треба причати, треба се оријентисати на потпуно друге сфере у животу

На тему вршљачког насиља, о превенцијама, улози медија, родитеља и стручних лица говори Татјана Мацановић, стручни сарадник у средњој Техничкој школи ГСП. Дипломирала је социјални рад и социјалну политику на Факултету политичких наука и дуги низ година бави се овом проблематиком

Насиље се појављује у различитим облицима, за коју врсту насиља би сте рекли да најзаступљенија у нашим школама?

У нашим школама је најзаступљеније вербално и психичко насиље које касније може да ескалира у физичко насиље. Психичко и емоционално насиље је карактеристичније за девојчице, али оне су увек провокација за даљи физички сукоб који када ескалира је заиста опасан за школе.

Који су најчешћи мотиви деце за вршење насља?


Могу бити различити, пре свега доминација у друштву, стицање неке нове позиције и улоге. Разни комплекси деце у тим критичним узрастима могу довести до једног доминантног понашања које може да ескалира у агресивно, па у психичко и на крају у физичко.

Колика је улога родитеља, а колика стручних лица при помоћи решавања последица насталих путем вршњачког насиља?

Улога родитеља је од самог почетка најважнија јер утиче како на модел дечијег понашања тако и на ставове, тако и на праћење детета, а стручна лица су сви који раде са дететом, како наставници тако и она друга стручна лица која се баве његовим психичким стањем или развојним могућностима. Примарна је улога родитеља, када кажем стручних лица мислим на социјалне раднике, психологе и психијатре када родитељи нажалост закажу контакт. Али је велика и синхронизована улога и родитеља, наставника и свих стручних лица и треба да су у непрекидном контакту са адолесцентом.

Колико медији утичу на насиље које се јавља у друштву?


Млад човек би требао да се информише, значи улога медија је да информише младе, али не да информишу о насиљу, него о неким другим облицима дешавања, културним, друштвеним, спортским и хуманитарним, а не да пишу до детаља о злочинима, понижењима, јер то утиче и на жртву и уопште на свест појединаца. Онда се и новинари исто служе насиљем, медијским насиљем, информисањем свих нас, а поготово младих.
Можете ли нам рећи неке облике превенције за спречавање насиља у школама и уопште у друштву?
Постоје разни облици дешавања које треба подстицати и утицати на свест свих нас, а младих поготово. Конкретно наша школа када говори о превенцији насиља, никада не говоримо о насиљу, него говоримо о хуманитарним активностима, спортским активностима, културним дешавањима. Сматрам да о насиљу не треба причати, треба се оријентисати на потпуно друге сфере у животу, а новинари да поштују свој кодекс и да не пишу о томе, зато што зна се шта се не чита, не пише до детаља. Информација је информација, блиц информација, а не опис насиља.