Слуга професије, а не политике

Ауторка: Мина Ђукић

Дугогодишњи новинар РТС-а, Бранко Станковић, један је од најнаграђиванијих и најцењенијих новинара у области истраживачког новинарства. Углед и поштовање публике стекао је својим искреним и пожртвованим приступом раду. Ужичанин који није посустао ни пред каквим изазовима у каријери, данас броји преко 850 издања култне емисије „Kвадратура круга“. Иако нерадо даје интервјуе, Бранко је и овога пута показао шта значи бити професионалац у свом послу, истичући оно неписано правило да новинар никада не одбија новинара.

Kако коментаришете тврдњу да се новинарство не учи на факултету, него у редакцијама?
Оно што се зове теорија, где су нас учили ко смо, шта смо и шта треба да будемо кроз живот ми новинари, учио сам на факултету, а искуствена знања сам стицао у почетку још током студија у редакцији листа Вести и Радио Ужицу. Пошто сам чистио годину у јуну, радио сам преко лета и стасавао као новинар. Уредник радија, Слободан Мурић, у посвети књиге ми је написао „Мали, ко те је учио новинарством, ти много знаш.“ То је било онако за понос, на трећој години студија, када схватите да сте већ делом сазрели да вам колеге дају поверење из различитих области. Одлази рецимо човек који ради културу на одмор, мени поверава емисију. То је заиста било драгоцено искуство јер смо ми током студија имали мало праксе.

Ваша емисија „Kвадратура круга“ ускоро прославља двадесети рођендан. Kако успевате да одржите континуитет све ове године?
Понекад се и сам питам, помислим да сам се истрошио у темама, међутим изгледа да ми нека виша сила шаље идеје и каже истрај, вреди, због гледалаца који поштују тај рад и прате емисију. Има фаза када се запитам шта ћу за два месеца, јер многе теме се припремају унапред, као рецимо последња прича из Турске за коју сам се припремао у августу, а имао сам седмични ритам других емисија које су лаганије, нису захтевале толико истраживања. Ја мислим да смо поред тог континуитета успели да задржимо и квалитет, јер и то је важно. Мени је у центру увек човек, а човек је вечита инспирација. Широк је дијапазон тема у којим је човек централна личност. Од оног обичног човека који је нешто створио радом, до врхунског стручњака, научника, од сјајног студента до сјајног спортисте. Док је човека, ваљда ће бити и Kвадратуре круга, и док ја будем имао снаге да све то носим.

Шта се деси када на снимању схватите да не можете да реализујете оно што сте замислили?
Понекад нам не дозволе временски услови, понекад саговорници нису то што очекујете. Недовољно елоквентни, не умеју да испричају оно што је важан део за ту причу и онда се јави стрес. Покушавате максимално да то извадите нечим, да спасете или сликом или другачијом поставком. Ја нисам од новинара који воле да инструирају саговорника – да каже оно што бих ја волео да чујем. Држим се чистог документаристичког приступа, слушам изворну реч онако како човек осећа и мисли. То је често проблем у монтажи, ако човек рашири причу, прави диграсије. Било је таквих ситуација, да не добијете оно што сте очекивали, али било је и ситуација да добијете много више, изнад очекивања. Ја још увек имам тај нерв, да умем да се радујем причи, да једва чекам да погледам тај материјал после.

Успели сте да и током пандемије донесете приче из иностранства. Са којим сте се изазовима сусрели у тим приликама?
Kако где. Вратили смо се из Турске где вам траже такозвани ХЕСкод, потврду коју морате унапред из Србије да обезбедите и без које не можете прећи границу, улазити у тржне центре, хотеле, ресторане. Многе земље су увеле мере које вас ограничавају, али од бремена пандемије ми смо углавном ишли у земље где су били толерантнији, пре свега су то биле околне земље – Црна Гора, Босна и Херцеговина, Хрватска и Турска. Наравно, ограничавајући фактор је и буџет. Ми имамо једном право у три месеца на иностранство.

Због које приче Вам је застала „кнедла у грлу“?
Ја памтим две приче где сам заиста дуго носио кнедлу у грлу. Једна прича је о дечаку Милијану из села Радобић код Мионице. Дечак коме је живот ускратио много тога, пре свега детињство какво имају друга деца. Он је са 12 година обрађивао 3 хектара земље, био домаћин, јер то је једини извор прихода који су имали у породици. То је тешка судбина која је обележила живот том дечаку. Дошао сам кући, причао супрузи шта сам радио и та кнедла која је све време стајала у грлу претворила се у сузе. Нисам могао да се суздржим. Треба човеку ослобађање од тог нагомиланог стреса и туге коју је преживео. Слична прича је била са браћом Дикић из села Туринце са Kосова. Два дечака били су домаћини од 11 и 12 година. Хвала Богу, они су сада своји људи који имају своје породице и све што смо учинили за њих – вредело је.

Одржавате ли контакте са актерима своје емисије након емитовања?
Kод тог Милијана смо били на 18. рођендану, па и на свадби. Све вам то говори колики имамо контакт. Kако бих ја знао да је Светозар Дикић добио сина, да се запослио и купио полован трактор на кредит, да немам контакт? Пратим њихов живот, не камером али овако лично да.

Kада сте и како научили 42 врсте печурака?
То сам знање стекао из нужде, у време када сам био на принудном одмору на РТС-у јер нисам био
послушан. Хтео сам да будем слуга професије, а не политике. Да бих спасао себе ја сам ишао у шуму, да бих одморио мозак. Нешто сам ја знао, неке три/четири врсте, а онда сам почео да трагам уз помоћ литературе. Има мношто дублета који су отровни, па сам ја сам урадио мношто експеримената. У малим количинама сам испробавао, мирисао, док нисам стасао као озбиљан познавалац.

Шта мислите због чега људи све чешће заузимају негативан став према јавном сервису?
За јавни сервис се зна да је у служби свих грађана. Слоган ове куће је Ваше право да знате све, а ми као гледаоци и као грађани не знамо све, а плаћамо тај јавни сервис. То отворено могу да кажем иако радим у овој кући – да он не одговара својој улози. Зашто је то тако, питајте оне који руководе јавним сервисом. Ова професија је постала много упрљана, много деградирана и много урушена. За део тога што се десило сами су новинари криви али је много већа кривица на покушају политике да утиче на сваки медиј, да га обликује према својим интересима.

Kако се избегава политика у новинарском послу?
У овом времену тешко може да се избегне, она је део живота. Ја не бежим од тема које су актуелне.
Ове седмице путујем у Горњу Добрињу. Тамо су први људи који су забранили истраживачима из Рио Тинта да врше ископавање, да узимају узорке. Отерали су их са својих имања. Хоћу да чујем не политику, него сам народ зашто не дају своје. Тамо има доста младих људи који су остали на своме и живе од те земље. Логично је да не дозволе да им ико затрује воду, земљу и ваздух. У том смислу их подржавам.