Случајни правник

330511 26 5 ivosevic

Случајно сам постао правник. Ако ми је неко помогао, то је можда судбина или Бог, уколико постоји, каже правник Зоран Ивошевић.

Написао је 43 књиге и више од 1000 научних и стручних радова. Учествовао је у писању енциклопедијских дела и закона. Сада ради као универзитетски професор. Уређује два часописа. Говори на саветовањима и стручним скуповима. Добио је награду Витез позива. А о томе како је због нацртне геометрије постао правник, зашто је Црвена звезда крива што је докторирао, како је добио четири радна места и по чему памти прву судску одлуку, за Журналист говори некадашњи судија Врховног суда Зоран Ивошевић.

Желео је да постане стоматолог. Са три најбоља друга, али их је на путу ка томе, у возу „вечити студент“ од тога одвратио. Уместо тога, уписао је Архитектуру.

„Пошто сам у седмом и осмом гимназије добро радио математику, иначе ми је то био једини проблем у школовању, имао сам све петице, тројку из математике и тројку из руског. Онда сам помислио – Па чекај, ти си у седмом и осмом доста солидно радио математику, хајде упиши Архитектуру…“

Причао је професор, удобно заваљен у беж фотељи у углу простране двевне собе. Међутим, то није потрајало.

„Кад тамо нацртна геометрија. Нацртна геометрија је једна лудачка геометрија. Кад ви то први пут видите у животу, то је у три димензије. Нхисте у стању ни да препишете. Тај професор је био познат по томе што је плашио студенте. Тог пута је урадио исто. Рекао је – Ко не положи овај колоквијум – губи годину. Мене оно „губи годину“ заплаши исто онако као оно што је рекао онај у возу, вечити студент, и главом без обзира побегнем са Архитектуре.“

На брзину скројени план био је да покуша да се упише на Природно математички или Филозофски факултет, тј. на било који, где примају, али, како је рекао: „На моју велику срећу – нико није примао“.

„То је био и крај, новембар месец. Већ су почели да раде увелико. И ја полако идем, горе, враћајући се, ка месту одакле сам кренуо и пролазим поред Правног факултета. Нисам ни знао да је то Правни факултет. То ми је била последња шанса. Уђем и питам – Је л’ примате? – Примамо – и ја узмем индекс, чувам га још, и ону слику са Архитектонског факултета, некако, пажљиво одлепим, купим нови индекс и упишем се на права.“

После прве године одлучио је да више не слуша предавања, јер није могао да их прати.

„Тај факултет је вечито уписивао највећи број студената и ту је било, дакле, бацања неких авиончића, неких чудеса. Готово да нисте могли да чујете професора.“

„Имао сам у Студентском граду, једног дивног друга из Неготина, кога сам познавао и раније, јер смо на неким атлетским такмичењима учествовали као гимназијалци. Он је био сјајан студент и није пропуштаи ни једно предавање. Звао се Александар Васић. Пажљиво је слушао и бележио предавања. Имао је читак рукопис, па сам учио из тих бележака и уджбеника. Захваљујући њему, ја сам прву, другу, трећу и четврту годину завршио редовно.“

На четвртој години студија добио је стипендију. Супругу је упознао у Земуну и оженио се, два месеца пре него што је дипломирао праа. После тога су заједно отишли у Бечеј. Запослио се у општинском суду.

„Морао сам прво тамо да одем, јер ми је Извршно веће АП Војводине дало стипендију. Тада се стипендија делила шаком и капом. Свако ко је хтео, могао је имати стипендију, ако је био успешан студент.“

Војник без факултета

ZORAN IVOSSEVICH 2

Позван је да служи војску. Пошто је Прокупчанин, добио је да служи у Београду.

„Моја супруга је из Земуна и ја то никоме нисам хтео да кажем, јер да сам рекао вероватно би ме прекомандовали. Међутим, нисам војном одсеку пријавио ни да сам дипломирао. Зато сам упућен у обичну јединицу, а не у школу резервних официра. Ту сам био и учитељ и професор и утешитељ. Држао сам предавања о свему и свачему. Био сам у проблему када је истекао једногодишњи рок за факултетски образоване војнике. Мене зове командант целе касарне, пуковник, и каже, када сам ушао у његову канцеларију – Зоране, ти си добар дечко, али шта ти је требало да нас лажеш?

– Шта сам вас лагао?

– Па ниси завршио факултет, остајеш овде још шест месеци.

– Како нисам завршио?

– Ево, у евиденцији пише да си завршио гимназију.

– Дајте ви мени три сата времена и ја ћу вам донети диплому.

Онда из Земуна донесем диплому. То је било довољно да на време изађем из војске.“

Четири радна места

Конкурисао је на четири радна места и свуда је био примљен. Запослио се прво у предузећу за завршне радове у грађевинарству – Јединство.

„Било је то моје прво запослеље. Имао сам висок просек, али бити добар студент не значи ништа када се суочите са пословима које треба да радите.“

Пробни рад је трајао тридесет дана, и баш тог тридесетог дана, добио је обавештење да је примљен у суд.

„Пошто за време пробног рада свако може да раскине радни однос без отказног рока, ја сам последњег дана ту прилику искористио.“

Супруга му се чудила, јер је у суду плата била готово дупло мања. Постао је приправник у београдском окружном суду.

„Страшно сам се плашио када сам саслушавао првог окривљеног, скоро па више него он. Нисам се плшио како ћу га разумети, већ како ћу оно што каже издиктирати записничарки.“

Убрзо је положио правосудни испит и био изабран за судију у Четвртом општинском суду, чије је седиште било у Земуну.

„Добио сам парнично веће, али су ми увалили радне спорове. Баш о њима сам написао и први чланак. Објавио сам га у листу Савремена пракса. Допало ми се да пишем и објављујем. Чинио сам то из броја у број. Касније сам позван да напишем и књигу о радним споровима, и написао сам је као судија Општинског суда. Издавач је био Службени лист ФРЈ.“

Када је завршио књигу, сазнао је да треба да је одобри рецензент Јосип Студин, судија Савезног врховног суда.

„Будем позван и одем заказаног дана. Судија ме види и почне да се смеје и питам се зашто се смеје. Он ми каже да се код председника мог суда распитивао како је било моје држање у Другом светском рату. Постало ми је јасно зашто се смејао. Очекивао је да види старијег писца, а видео је мене – балавца.“

Смејући се, са дрвене полице узео је књигу, пажљиво пронашао и показао неколико, оловком обележених, делова. Било је ту много књига, брижљиво чуваних. Посебно му је била драга књига са карикатурама људи који су чланови „Пасуљске академије“, чији је и он члан. Отворио је и споменуо неколико драгих пријатеља. „То је цртао један архитекта. Много добар човек“, рекао је гледајући у страницу на којој је била карикатура човека озбиљног израза лица, а у углу је писало његово име.

Након пет година рада у Општинском суду, изабран је за судију Окружног суда. Добро је запамтио два предмета.

„Ти предмети одредили су моју судбину. Одолео сам притисцима дневне политике и донео законите и праведне пресуде. Тада су притисци долазили од партија. Данас од извршне власти.“

На ова два предмета „извежбао“ је борбу за независну судску власт. Тој борби остао је веран и као судија Врховног суда Србије, и као први председник Друштва судија Србије. Због ње је два пута био разрешен дужности судије највишег суда.

Доктор захваљујући Звезди

zoran ivosevic 30111

„Играо сам кошарку, али сам касно почео. Пре тога сам био успешан гимнастичар. Бавио сам се скијањем и боксом. Завршио сам код Аце Николића и два курса за кошаркашке тренере. Као студент играо сам кошарку у Студентском граду. Из тог времена сећам се Миће Орловића. И он је волео кошарку.“

Захваљујући кошарци је магистрирао и докторирао.

„После дуже паузе, на рекреативној кошаркашкој утакмици пукла ми је ахилова тетива. Био сам на дужем боловању. Искористио сам га тако што сам магистрирао и почео да пишем докторску дисертацију, коју сам одбранио одмах након повратка на посао.“

Никада није играо фудбал, али је, као ватрени звездаш, у овом клубу провео безмало 40 година, бавећи се спортским правом.