СЛОБОДНО ВРЕМЕ И ПОСАО КАО ЈЕДНО ПОДРУЧЈЕ

Интервју-профил, Веља Павловић


Слободно време и посао као једно подручје

Смирен, сталожен, одмерен, на први поглед помало стидљив, али убедљив и разборит новинар, који се не либи да отворено каже шта мисли о свакој теми и о свакоме, крије се само иза својих ленонки, много чита, у књигама проналази инспирацију, а најбољом комбинацијом сматра буку и мир


Почетак рада Веље Павловића је био сличан почетку свих младих новинара. Док му конобарица приноси шољу врелог црног чаја, са осмехом се присећа свог првог интервјуа, збуњености, каснијег разочарања и треме коју признаје да понекад и сада има.

Сећам се кад сам радио интервју с Милованом Данојлићем. То је био мој први интервју. Припремао сам се дуго, знао скоро све његове књиге напамет и једва чекао да се сусретнем с њим. Наравно, као и сваки млади, неискусни новинар, био сам збуњен и помало уплашен, али он је деловао још слуђеније од мене, толико да је случајно поломио лењир који је све време држао у рукама. После сам урадио још пар пута интервју с њим, али ми се згадио након што је пришао Милошевићу. Увек се сетим како је Душко Радовић једном приликом поставио питање: „Да ли лош човек може да буде добар писац?“. То је остала једна од никад неразјашњених расправа из редакције.

Једна од дуговечнијих емисија на српској телевизији је „Ниво 23“. Овај формат опуштеног ћаскања са гостима из различитих сфера културе и уметности успева да опстане већ 25. годину за редом, без обзира на све промене руководства, уређивачке екипе и политике телевизије Студио Б на којој се емитује од свог почетка.

Искрено, и ја се мало чудим. Има више разлога како је „Ниво 23“ опстао свих ових година. Један и најважнији је моја воља, упорност и моја одлука да такву емисију радим. Није лоше поменути да сам ја кад сам правио ту емисију хтео да направим нешто што ће лако ићи на телевизији. Телевизија је компликованија од новина. У новинама узмеш оловку и пишеш, а ово је је једна машина. Режија, камермани, светла, звук… На крају сам одлучио да то буду 2 саговорника, 2 камере и једна прича. Ни после 25 година није ми доста те емисије. Ако нешто има добро у новинарству, па и у овој емисији, то је што имаш могућност да упознаш најумније људе из своје земље, па и из иностранства.


Након неколико хапшења због исказивања отвореног незадовољства према систему, завршио је своја протествовања, али сматра да нове генерације не смеју да седе скрштених руку. Без длаке на језику и са револтом у гласу прича о данашњем стању у новинарству на телевизији на којој је запослен.

Студио Б, данас, је пример лошег новинарства и сигурно најгора тачка у читавом информативном систему. Некада је он био синоним телевизијске и медијске револуције уопште, ћији су водитељи говорили обичним језиком. Могу слободно да кажем да је он данас постао простачка машина не једне партије, већ једног човека, коју воде неспособни и глупи људи.


Припрема за интервју Вељи Павловићу представља увек битан сегмент, па чак и када су у питању гости са којима је приватно близак и о којима зна готово све. У бирању гостију се ослања на мишљење својих пријатеља којима верује, јер сматра да новинар мора да изгради круг људи, одакле може да црпи идеје и информације.

Бирам госте по томе ко ми се свиђа, а свиђа ми се неко ко има морални интегритет, човек коме можете да верујете, а и да има нешто интересантно да исприча. Кажу да мало бољи морал и етику поседују писци, зато су ми они најчешћи гости. Као што ми, родитељи, не би требало децу да разочарамо, тако они своје читаоце треба да држе бар у неком убеђењу да је писац један од најморалнијих, најосетљивијих, најпаметнијих личности које могу да нађу.


Као велики љубитељ музике, а нарочито бендова, сам бира музику којом ће започињати емисија. И данас пронађе времена да гитару, коју је некада готово непрестано свирао, узме поново у руке.

Волим америчку алтернативну сцену, гитар бендове, али мислим да је и наша земља у последње време занимљива. Ана Ћурчин је дивна, састав Артан Лили ми се такође допада. Има још десетак бендова које волим, али којима се не посвећује довољна пажња као неком музичком стилу који, на пример, моја ћерка воли, а који ја уопште не разумем.


О својој кћерки Кристини, коју је сам подигао, говори с много нежности, али и много обазривости. Не каје се због неких пропуштених пословних прилика, јер му је она увек била на првом месту. Чешћим узимањем гутљаја чаја и препознатљивим покретом повлачења косе иза ушију, покушава да сакрије нервозу када прича о својој најсјајнијој тачки и најинтимнијој теми.

Човек треба са децом да има отворен и искрен однос. Знао сам да је она у много тежој ситуацији од мене, иако је и мени било тешко, јер она има само пола породице. Бежао сам од тога да јој преносим моје идеје, или било какве изборе. Све што имам сам уложио у то да ми ћерка буде срећна и оспособљена за живот. Иако сам у каријери имао доста пословних понуда, увек бих радије изабрао да са Кристином проведем време уз неки цртани филм, него седео у Скупштини, или директорској фотељи.


Већину свог времена проводи на спратовима „Београђанке“, припремајући емисије, али и читајући књиге, које га у највећој мери инспиришу за наредне пројекте.

Једва стигнем да ухватим филмове и серије које волим. Трудим се да ми слободно време и посао буду исто подручје. Читам неке лепе књиге и онда правим емисије инспирисан тим књигама или зовем ауторе књига да ми буду гости. Има доста писаца који су јако квалитетни, а остану незабележени. Књига Светлане Томић, „Непозната елита“, говори о заборављеним писцима и научницима у Србији. Тренутно то читам, испитујем, врло ми прија тема, и сигурно ће ми послужити као инспирација за неку наредну емисију. Из сваке књиге се надје нека лепа прича о некоме или нечему, па онда то пробам да искористим и у емисији.


Иако има обичај да побегне у сеоске пределе, воли свој град, који убрзо почне да га зове да се врати. Увек му се радо враћа, али исто тако му се враћају мисли о времену у којем живимо.

Ја сам градски човек, па сам навикао на ову буку. Имам једну лепу викендицу према Ваљеву, али тамо не могу да издржим дуже од 4-5 дана везано, морам да дођем мало у град. Најбоља комбинација је бука и мир, барем за мене. Бежим из града, а бежим и у граду од буке, кад прочитам нешто у стану и не излазим. Човек мора да мисли пуно на себе, како да сачува неки свој ауторски интегритет, да има идеје. Нападнути смо медијима са свих страна. Ми живимо у времену вишка информација. Све нам је доступно, али није све добро за нас.