Слобода је да изабереш начин живота у знаку врлине

Александар Гајшек, велико дете, муж, родитељ, новинар, спротски рекреативац, говори о одрастању, игри, образовању, духовној метаморфози, философији живота, новинарству и одговорностима, духовном оцу…

Развијао се у неко друго време, чаробно како сам каже, време када су мали људи били мање оптерећени обавезама и с радошћу говори о добу када су једине „обавезе“ биле учење и игра. – Одрастао сам у крају који је веома живописан, реч је о Звездари, тј. о Олимпу. Звездарска шума је била поприште разних авантура, од рата Немаца са Партизанима, преко тога да смо правили импровизоване сојенице од грања и трске, мада истина, постојао је сталан страх од чика Зеленог. Из куће смо износило воће, поврће, виршле и на тај начин смо правили својеврсне гозбе. Памтим читав низ питорескних личности, махом су то били људи који су носили дух улице који је нама био веома важан. Они су за нас били лични хероји. Имао сам срећу да сам живео у кући са великим двориштем које је било испуњено разним дрвећем и воћкама. Сећам се се једног простора који смо звали „Капетанов плац“, ту је постојао воћњак а у даљини се налазила једна кућа којој никад нисмо смели да се приближимо. Кружиле су приче о страшном човеку који тера децу одатле. То су прве слике детињства које не ишчиле никада. Од првог раног воћа које се појави, од зелених кајсија и шљива од којих трну зуби и од којих боли стомак, до белих трешања код чика Брајка.

Скијице смо правили од пластичних гајбица за сокове или пиво, па смо савијали врх и бушили их са стране и везивали жицом. Зима би направила „стазу смрти“, на којој се у време дебелог минуса толико углача лед да буде дебео по пола метра, наравно на тој опасној стрмини само су храбри смели да се упусте у авантуру. Да би доказао храброст, један од нас, мало старији дечак кога смо звали Робија, спустио се бициклом том стазом; требали ли рећи да се неславно провео, али ето, ушао је у легенду.

Мисли да мали људи немају свој простор и своје време, и да се губи простор за игру, а ако останемо без игре, остали смо без свега. Зато заједно са својом децом измишља бројне игре које су само њима знане, гледа са њима филмове Чарлија Чаплина и тако гради простор слободе из кога је све могуће. – Родитељи су пуштали своју децу не плашећи се да ће им се било шта лоше десити. Након одређеног времена би се само чули гласови родитеља са тераса или из дворишта који су довикивали своју децу са улице, а деца би им одговарала молбама како желе „само још мало“… То наша деца немају. У игри је највећа слобода. У игри је све, ко изгуби игру, изгубио је суштину живота. У том смислу желим да останем дете целога живота. Једна од магичних просторија мог детињства била је моја гаража. У њу сам доводио пријатеље да бисмо звали Америку и да причамо са Реганом, на том месту сам их насамаривао телефоном који производи струју. Касније је свако од тих другара довалчио неког другог да он не буде једини који је настрадао у том штосу. Друга магична просторија је таван. Знао сам да се завучем у тај простор који је чувао разне фотографије, намештај, слике… Ту, на тавану, пошто су коси кровови, постоји парче простора где се само деца могу завући. У тој „мојој земљи“ сам маштао са својим старијим братом о неким нашим световима.

Новинарству се није надао, није из тог света, али је успео да споји оно што осећа са послом, резултат је емисија Агапе. – О новинарству нисам размишљао као дете. За новинарство, за разлику од спорта, мислим да немам таленат. Немам ту вербализацију која је неопходна, ја сам интровертан, велики ми је проблем да изађем у медије и да нешто говорим, стално је присутан стрес. Ипак, када је Агапе у питању, ту све више уживам и могу рећи да сам редећи емисију ту нелагодност изгубио, јер рад на тој емисији је праћен великом љубављу према свему што она представља. Нисам никада маштао да будем новинар, али сам уживао да гледам наш програм седамдесетих и осамдесетих. Можда се ту негде искреирала идеја о новинарству. У том простору који су чиниле тв драме понедељком, „Кино око“ и „Двоглед“ Драгана Бабића. Одговор на питање откуд ја у медијима можда се крије баш у тежњи да на тај начин лечим моју интровертност и могу рећи да ми је телевизија помогла да се отворим, да је деловала терапеутски. Са новинарским развојем пробудио се и мој духовни живот, и сву своју енергију желео сам да искористим тако што ћу кроз медије отварати теме које су мени промениле живот.

Јозеф К. можда није схватио циљ властитог постојања, а Александар је у одређеном тренутку живота био на тој, тзв. „ничијој земљи“, али данас мисли да је пронашао циљ, или бар, да је циљ пронашао њега. Агапеов и Александров циљ су иманентни, један другог допуњују, испуњују и остварују… – Не знам зашто сам кренуо са Агапеом. Једноставно сам добио импулс из срца да што више људи чује неке паметне речи мудрих људи, јер мислим да медији баш за то служе, да буде духовну лењост. Наравно, треба да служе и информисању и забављању, али је питање на који начин се то чини. Забава је данас сведена на примитивну духовитост. Духовитост која не засмејава. У том међупрсторору је Агапе промолио своју малу главицу да прича, једанпут у недељу дана у тих сат времена, о питањима које сваки човек треба себи да постави.

А пропо Кафке, у последњој сцени „Процеса“, Јозеф К. погледа увис и види тамо на једном прозору једног мршавог човека, светлост са тог места избија, док Јозеф К. поставља питање – ко је то? Где је тај судија којег никад нисам видео? Где је Врховни савет који никад нисам видео? Мислим да је Јозеф К. у прилици мршавог човека видео себе, себе каквог није остварио, какав је по потенцијалу требао да буде. Владета Јеротић има ону теорију да је сваки човек дат и задат. Дат је генетиком и социјалним окружењем, а задат у смислу да имамо једно идеално стање колико би могли да се развијемо као личности. Мислим да је Јозеф К. видео себе као неоствареног, и да је то његов главни проблем, покренуто је питање протраћености живота. Моја је жеља, без намере да будем претенциозан, да Агапе буди ту потенцијалност код људи, да поставља суштинска питања, да буде глас који опомиње да можда живимо погрешним животом, да би требало да будемо бољи и племенитији људи. Агапе не може да буде замена за све то, али може да пробуди мотив код људи да остваре своју пуну потенцијалност. Циљ је да маштамо о неком бољем свету, да нисмо задовољни овим, али и да не очајавамо што је баш овако, него да уживамо и у садашњем тренутнку какав је такав је, и да се надамо бољем у себи, а онда ће доћи боље и у свету. И Христос није звао на спољшњу него унутрашњу револуцију.

Пре метаморфозе, живео је летаргично, безвољно и бесциљно је лутао. Некако се то поклопило са кризом у друштву, паралелно са грађанским ратом и у њему се водио рат са самим собом. Напрасно одлучује да се обрачуна са собом, резузултат тог обрачуна је – он данас. – Богу хвала да постоји незадовоство, депресија, чак и да се соматизују наши проблеми, јер у супротном ми бисмо ишли као стока која нема појма шта јој се дешава и која не зна да живи погрешно. На моје питање упућено једном свештенику да ли Бог кажњава човека, он ми је одговорио да Бог не кажњава, и навео ми је пример као када бих ја вама рекао – немојте ићи овом улицом има леда, пашћете – , и ви одете и паднете, повредите се и дођете мени и кажете – што си ме казнио – ? Тако и Бог, он нам је дао одређене смернице како би требало да живимо наше животе да бисмо били благословени. Дао нам је и слободу да тако не живимо. Ако тако не живимо онда вршимо грех, то је самоповређивање. Нема казне божије, већ човекове луде главе која хоће да живи себељубљиво. Наравно, треба да волимо себе, али не у егоистичном смислу, неопходан је тај искорак да живимо за другога, тад се осећа пуноћа живота. Слобода је да изабереш начин живота у знаку врлине.

Преображај је био тежак, али одлучан. Постојале су две могућности, или да тавори у властитој апатији, или да се покрене. – Преображај који сам ја доживео је један од оних напрасних промена, нешто попут „скока на главу“. Човек има велику жељу да се промени, али нажалост и потребу да целу ситуацију пренагласи – да се упреподоби. Настоји да покаже да није онај стари. Тада бива и досадан, а ја сам био такав, препоручивао сам свима како и шта треба да раде. А то никако није добро. Из тог разлога се трудим да Агапе не буде идеолошки, да не буде пропагатор. Једини две пропаганде које заступам су љубав и слобода. Ако имаш те две најјаче силе онда ти не треба жеља да поседујеш другога, да мењаш светове. Мењање „преко ноћи“ десило се у тренутку када сам желео да окренем леђа својој учмалости и апатичности. Када је кренула та мука мењања било је тешко, али ето неко направи један корак и Бог га погура још хиљаду. Захвалан сам Богу што ми је дао шансу да наставим да живим, да имам предивну супругу, да оснујем породицу са три детета, да водим разговоре са најумнијим људима наше земље, а тај круг саговорника се шири и ван наше земље. Уживам у дружењима са пријатељима и кумовима, у дружењу са обичним светом, у одласку на пијацу, обрађивању баште и прављењу вина, сушењу меса, то су неке ствари које мени чине задовољство, а још је веће да их поделим са другима.

Медијском пољу недостаје уредничка цензура, завођење реда, људи се свакодневно жале на програм. Медији треба да просвећују, а не да заслепљују и примитивизују публику. – Кривицу за лош програм треба да преузму, пре свих, уредници, крив је јавни сервис, он је најпре дужан да направи емисије које поспешују буђење, које не успављују, а индустрија забаве је индустрија самозаборава, циљ је бежање од себе и заборављање себе и својих питања или проблема. То није прави пут, човек мора кад тад да се суочи са својим проблемима. Они су као чир. Они ће се појављивати све док не буду решени, а индустрија забаве уопште не успева да обради ту рану, већ је само прикрива завојем, а проблем и даље није решен. Осим уредника, и публика преузима удео кривице у креирању програма. Она мора да каже не. Спонзори гледају рејтинге, ако мислиш да је Велики брат ђубре, немој да га гледаш. У твојим је рукама рејтинг, сам доприносиш. Ако не гледаш, пада рејтинг, Велики брат више не добија новац и ти си га поразио. Када би публика рекла не ђубрету, и када би плаћала јавни сервис онда би имали квалитетнији програм.

Владету Јеротића види као Доситеја нашег времена, просветитеља који буди добро код људи. – Он је мој духовни отац. И не само мој. Мислим да је многим људима променио судбину. Обичан свет је задовољан што има прилику да га слуша, да његове савете примени у свом животу и да им ти савети доносе добро. Причао сам са људима у потрази за одговором да ли смо ми у нашој култури имали сличног интелектуалца, који је био толико физички, духовно и интелектуално виталан као Владета и да је био просветитељ који је ишао тим путем. Мислим да од Доситеја нисмо имали таквог „будитеља“. Пола века иде по Србији и позива на промену, на духовно буђење.