Сиромаштво затвара врата родитељству

Једанаестогодишњи дечак Стефан, већ четири месеца борави у Прихватилишту за децу. Након развода, родитељи више нису желели да воде бригу о њему, те је морао да потражи нови дом. Разлог за то је, кажу у Прихватилишту, како небрига, тако и лоша финансијаска ситуација самих родитеља.

 

Број напуштене деце у Србији у последњих пет година у сталном је порасту. Међутим, остављање деце на бригу држави није страно ни у земљама бившег комунистичког блока Европе и Азије. Сваке године у двадесет и једној земљи тог блока напусти се 15.000 деце, показују истраживања Уницеф-а. Поред многих разлога, као најчешћи се ипак издваја недостатак финансијских средстава за старање о детету.

„Свеопшта ситуација и тешке социо-материјалне околности највише утичу на појаву таквог вида занемаривања деце. Дуготрајна и интензивна економска криза довела је до једног осиромашења друштва, па тиме и повећања стопе незапослености, редукције социјалне функције државе и тешкоће у задовољавању социјалних потреба становништва“, каже дикректорка Центра за социјални рад Уб-а Снежана Петровић.

 

УНИЦЕФ истиче да 95-98 одсто деце о којима се стара држава нису сирочићи, већ су  породице сувише сиромашне да би се о њима бринуле или немају приступ социјалним  службама, које би им помогле да остану заједно.

 

Међутим, у уређеним државама ситуација је другачија, што додатно наглашава значај економског фактора. Како наводи социјални радник из Прихватилишта за децу Ненад Васиљевић, постоје многе земље које могу бити узор и чијем стандарду треба тежити.

„Позитиван пример можемо пронаћи у, рецимо, Скандинавским земљама, с обзиром на то да су то земље са високом стопом економског раста. То је заправо први показатељ стања социјалне политике у некој земљи“, говори Васиљевић.

Са друге стране морала

Тешка економска ситуација наноси штету и многим другим сферама друштвеногживота. Тежња да се задовоље основне потребе сместила је бригу о деци у други план.Како објашњава Петровићева, стална борба за опстанак већ годинама урушава вредносно-нормативни систем, при чему је у великој мери погођена и сама основа заједнице.

„Једна криза повлачи за собом другу. Економска је допринела кризи морала, а породица је, као микро група, постала најугроженија. Она више не спроводи адекватно своју функцију и може се приметити да је све више патологије и неодговорног родитељства“, сматра Петровићева.

Са њом је сагласна и социолог Блаженка Ковачић, која каже да су зрелост родитеља и свест о функцији коју обављају кључни фактори за успостављање здравих породичних односа.

„Уколико неко хоће да буде родитељ, то подразумева његову личну одговорност за будућу срећу деце. Родитељи су дужни да задовоље њихове, како физиолошке, тако и психолошке потребе. Уколико неко рађа децу, а нема услове и свестан је тога, то је крајње неодговорно понашање. Та особа једноставно није довољно зрела да се о том детету стара“, објашњава Ковачићева.

Ипак, не мора свако занемаривање бити производ неодговорног родитељства, као што ни прихватање детета не мора подразумевати љубав и бригу. Како каже Ковачићева, неопходно је направити разлику између родитеља који пружају љубав детету, али немају материјалне услове да се о њему брину, и родитеља који су материјално обезбеђени, али детету не пружају љубав.

„И један и други случај можемо назвати занемаривањем. Али суштина је потпуно различита. Први своју децу воле, она су битан део њиховог живота, али због сиромаштва нису у могућности да им пруже оно што нормалан породични оквир подразумева. Други се према деци опходе као да им нису важна, а такви односи нису утемељени на љубави и бризи.“

Деца против транзиције

Према прошлогодишњим истраживањима Инцест-траума центра, у Србији је готово трећина деце занемарена. Међутим, Закон о породици јасно указује да дете има право да се родитељи о њему старају пре свих другихи да по кршењу закона следе одговарајуће санкције. У Центру за социјални рад сматра се да њега не треба доводити у питање.

„Не можемо рећи да је за напуштање деце главни кривац лоше дефинисан закон или нека његова одредба. Они су у складу са нашим менталитетом и свешћу о овом проблему, који ипак нису на задовољавајућем нивоу.Ситуација у европским земљама је другачија. Европска социјална мрежа, у којој су заступљени представници сваке пуноправне чланице, уређена је по Законима Уједињеног Краљевства који поклањају више пажње проблемима деце и дечијим правима“, објашњава Петровићева.

 

Србија, Хрватска и Румунија једине су земље у региону, које су усвојиле законе  којима се спречава институционализација деце раног узраста. У претходних шест  година, број деце у установама социјалне заштите у Србији смањио се за 50 одсто, а  највеће смањење забележено је када су у питању деца млађа од три године, где је  дошло до пада за готово 80 одсто, бележи УНИЦЕФ.

 

Транзиција која је у Србији отпочела 2000. године, када су се први пут појавили услови за њено спровођење, променила је срж друштвно-политичког живота. Иако се очекивао свеопшти бољитак, на многим пољима напредак није остварен. Према речима Васиљевића, за решење тог проблема не постоји краткорочни план.

„Сходно тренутној ситуацији у нашој земљи, која је и даље у транзиционом периоду, веома је дискутабилно говорити о промени закона и санкцијама. Не можемо захтевати промену неког дела система, јер је проблем првенствено у њему самом, као целини. Неке ствари се ипак морају решавати постепено, али ипак континуирано“, сматра он.

Дом је само један

Према подацима УНИЦЕФ-а 1,3 милиона малолетне деце у источној Европи и централној Азији живи одвојено од својих родитеља, што је уједно и највиши број таквих случајева у свету. Напуштена деца углавном дом налазе у државним институцијама. Земља са највишом стопом деце о којима се држава стара јесте Бугарска, која је у последње три године значајно напредовала. Ипак, институционално збрињавање често може имати како позитивне, тако и негативне последице каже Ковачићева.

„Многе земље се и даље претежно ослањају на државне институције, а не увиђају да то иде на штету детета. Њему одвојеност од породице оставља физичке, а пре свега психичке последице на живот. Одрастање у оквиру вештачке породице никада не може да замени одрастање у примарној, биолошкој“, истиче Ковачићева.

Изостанак адекватног родитељског старања утиче како на ток одрастања, тако и на каснија животна раздобља детета. Како каже психолог Марјан Тошић, бити напуштен од стране родитеља једно је од највећих трауматских искустава која детету могу да се десе, а како ће оно схватити и прихватити то што му се догодило зависи од много фактора.

„Важан је контекст у коме се све одиграло, околности, на ком узрасту је дете било, шта дете зна о том напуштању, итд. Није свеједно да ли су родитељи дете оставили у контејнеру, претпостављајући да ће умрети или су га предали надлежним службама за бригу о деци. Није свеједно да ли је дете врло брзо нашло адекватну замену за родитеље, или је провело дуже време по институцијама. И није свеједно на који начин му је представљена прича о његовим биолошким родитељима и ономе што су они урадили“, објашњава Тошић.

Ипак, такве ситуације не морају нужно негативно утицати на одрастање и понашање детета у будућности, додаје Тошић. Иако се чешће дешава да се образац односа стечен у детињству  пројектује на оне које дете касније ствара са околином, могу се јавити и супротни примери.

„Уколико је дете, на основу свега што зна, закључило да је напуштено, јер је мање вредно од друге деце и људи, онда ће бити под теретом тог осећања и може покушавати да га разреши на различите начине. Неке особе могу пасти у депресију, а друге могу вредно радити да докажу да су изузетне и посебне, као што је рецимо Стив Џобс“, истиче Тошић.

Значај државе за оздрављење породице

Број напуштене деце највећи је у земљама са ниском стопом економског раста, што показује пример Србије. Дуг период транзиције у земљама бившег комунистичког блока оставио је рањивим како економију, тако и вредносно-нормативни систем. Пад моралне свести, лоша материјална обезбеђеност родитеља и слаба социјална помоћ државе, не остављају могућност за здрав породични оквир.

Тренутно се у Србији за скоро 400.000 деце издваја нека врста материјалне надокнаде због социјалне угрожености, показују подаци Министарства рада, запошљавања и социјалне политике. Како каже Неда Чучило из Центра за социјални рад у Београду, једно од решења за превазилажење лоше материјалне ситуације угрожених породица јесте подршка коју добијају од Центра. „Углавном се даје новчана социјална помоћ у виду редовних примања, помоћ у пакетима хране и хигијене, помоћ у тренутним новчаним давањима, дечији додатак и родитељски додатак за породице где је дете старости до једне године“, истиче Чучилова.

 

Према подацима Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, 386.485  деце прима дечији додатак. На ту помоћ имају право само оне породице чија месечна  примања не премашују  7.761 динар по члану домаћинства. Такође, како се наводи у  Министарству, скоро 200.000 деце налази се испод линије сиромаштва.

 

Међутим, пуна прихватилишта, често и више од могућих капацитета, показују да та помоћ нема великог учинка и да се проблему мора посветити више пажње. Узимајући у обзир све чињенице, неопходно је подићи свест о значају породице као основи читавог друштва, како код чланова заједнице, тако и на нивоу државе. Држава, као врховни субјекат моћи и представник једног друштва, стога има и највећу одговорност у јачању породице.

Држава решење може наћи у бољем запошљавању родитеља, давању одређених олакшица, пружању боље здравствене заштите и веће социјалне помоћи породицама које немају довољно средстава да одгајају дете, свакако у складу са околностима у којима се сама држава налази.

Иако се промена не може очекивати у кратком временском периоду, само  континуираним третирањем проблема могуће је постићи напредак и смањити број деце која одрастају ван својих домова.