Што бизарније то боље

Наташа Ђулић Бановић је новинарка Радио-телевизије Србије и водитељка емисија „Око“ и „Око магазин.“ Октобра 2016. године, њена репортажа „Тамо далеко, у Шкотској“ добила је прву награду у категорији ТВ репортажа на Интернационалном фестивалу репортаже и медија ИНТЕРФЕР 2016. „Златна Ника.“

– Пре пет година радила сам причу о Луиз Милер, жени која је добила орден за побољшање српско-енглеских односа, а иначе се дуго бави проучавањем шкотских болничарки које су овде биле на мисијама током Првог светског рата. Она ми је рекла да је чула добру причу о дечацима из Србије који су тада преко Албаније дошли у школу Џорџ Хериот у Единбургу и мени се то задржало у глави. Нас две смо почеле да се договарамо шта можемо да урадимо поводом тога, и ја сам добила могућност да одем у Шкотску и направим те емисије. Најтеже нам је било да нађемо потомке тих дечака па смо урадили колико смо у том тренутку могли и то је било врло лепо примљено. Средином 2012. године је чак извесни Енглез који овде живи и ради и помаже домаће рагби клубове организовао у Жаркову међународни рагби турнир и позвали су школу Џорџ Хериот да учествује. И како се то увек деси, док тражиш не нађеш ништа, а када је то све прошло одједном су почели да искачу потомци. Ми смо се упознали, одржавали контакте, да би се десило средином 2016. године да сазнајемо да школа жели да их позове да прославе сто година од доласка њихових предака. На разне начине смо се довијали, па смо успели да одемо опет и тада смо направили комплетну причу.

Који је био Ваш циљ када сте правили ову репортажу?

– Ја сам до ове приче дошла сасвим случајно, и било је одлично што нико није знао за то. То је требало да буде позитивна прича, што каже један мој колега: ода животу. Шта су све та деца преживела док су уопште стигла у Единбург, па и тамо. Неки од њих су од исцрпљености умрли, не неки велики број, али зна се за то. То шта су све они успели да преброде да би на крају били тамо и постигли то што су постигли, није занемарљива прича, барем са моје тачке гледишта. И зато је то ода животу, а не плач над оним што се десило.

Оно што је тренутно актуелно, а направили сте причу о томе је и премештање споменика и костију Димитрија Туцовића са Славије.

– Да, али о сахрани се много причало а ми смо хтели да направимо причу из другог угла. Ја мислим да свако време има своје оправдање, па и то зашто су га у неком тренутку тамо сахранили. Мислим да је данас то да нечије кости леже на сред Славије прилично безобразно. Претпостављам да управа града уопште није мислила на Туцовића када су га премештали него на фонтану, али бих рекла да је то испало добро, посебно што ће му сада споменик бити близу, неће бити стављен негде где нико не може да га види, а и што ће кости да му буду тамо где и треба да буду. Кажу да је један пролазник рекао „коначно ће му кости наћи мир,“ неће више да слушају буку саобраћаја. Људи су се саблажњавали над тим што ће њега да пребаце, али кад питаш те исте људе, само кажу „то је великан“, али не знају заправо о коме се ради. То је оно што је била суштина наше приче, да објаснимо ко је Димитрије Туцовић, уз нарвно осврт на све ово што иде.

Да ли Вам је то што сте студирали енглески језик на неки начин помогло током каријере?

– Ја сам почела да радим на РТС-у 2003. године и већ 2004. ми се десила необична ситуација. Тражили су некога да пошаљу у Лондон на неки семинар, и одједном сви јунаци ником поникоше. Све су то новинари који дуго раде и који знају свој посао јако добро, али се нису добро сналазили у енглеском језику, па сам им ја дошла, што би се рекло, као кец на десет. Ја сам тамо више од десет година, али и дан данас, кад се ради неки интервју на енглеском, кад дође неки мало битнији човек, кад је баш Енглез или Американац или неко ко изузетно прича енглески, они зову мене као да само ја знам да причам на енглеском, што ми понекад импонује. Некако је остало то да ја радим те иностране ствари.

Водили сте и Јутарњи дневник, имате доста искуства и са радом у студију и на терену. Шта Вам је драже?

– Ја мислим да ми је увек било лакше и занимљивије да радим на терену. Студио је друга ствар, он има неку другу врсту привлачности, али терен је место где постоји слика коју можеш да дочараш и чини ми се понекад да можеш да будеш креативнији. Кад радиш на телевизији слика је све. У студију зависиш и од саговорника, сналазиш се, водиш ка крају приче како знаш и умеш али терен је нешто сасвим друго. На терену се увек деси нешто потпуно необично, што причу или скроз промени или да неки нови јако добар угао. Тако да ја више волим терен али не бежим ни од чега.

У емисији „Око“ обрађујете велики број тема као што су политика, култура, друштво, економија. Пошто се не бавите само вестима, како бирате тему коју ћете обрађивати и када ћете је пустити у програм?

– Ја иначе не волим да радим ствари без повода. Ми смо информативни програм па мислим да треба да будемо актуелни. На пример, 10. новембра сам радила живу емисију о новом празнику 11. новембра, јер кажу да људима треба неких десет година да прихвате неки празник као свој; заборави се шта је тог датума било. Зато смо ми ту емисију урадили у сусрет томе, као неко подсећање. Пошто се бавим и спољном политиком, фасцинантна ми је била прича о примирју у Колумбији, што је Сантос добио Нобелову награду за мир. Када смо снимили причу, нисам била потпуно задовољна и хтела сам још много тога да додам. Уредник ме је упорно убеђивао да је прича супер и да нам не треба повод, али ја сам хтела још да сачекам. Чак сам случајно налетела на једног Колумбијца који живи у Београду и који о свему томе има личног искуства. Када се десило да су они коначно потписали тај споразум, ја сам рекла „Е, сад може.“ Мислим да је то била прилично гледана емисија, јер мислим да људи хоће да им даш разлог зашто то радиш. Мени је то прилично важно, али можда сам ја превише радила у вестима.

Шта је оно што код гледалаца ваше емисије најбоље пролази?

– Увек боље пролазе приче које немају никакав живи повод осим што су занимљиве, које су обавезно са терена. Када је реч о политици, ми се увек трудимо да нађемо неки нови угао који други нису већ одрадили, што је тешко и готово увек се испостави да су то људи већ чули или прочитали. Више људе занимају те неке животне приче. Ми смо имали серијал са којим смо сада мало стали, о местима у Србији, који је био јако гледан. Воле људи да виде како се негде живи, шта се тамо ради. Ја не волим да користим тај израз, али у суштини људе занима да чују о другим обичним људима, грађанима. И наравно, што бизарније то боље.