Студентски радови

Шта је то што осваја уши, а убија ставове?

19. јануар 2017.
Vosp

У време када дневно десет хиљада нових песама угледа светлост дана и када технолошка револуција свима пружила прилику да се баве музиком, тешко је бити оригиналан. Свака култура другачије доживљава алтернативу, али социолошки термин популарна култура јасно је ограничила своје поље. Да би јој популарност нарасла као квасац, музици је неопходно да освоји подсвест, да се ушуња у рекламе, филмове, серије, продавнице, кафиће и клубове. Да увек буде неприметно присутна. Бежећи у десно, знаћемо речи песама које долазе с лева и обрнуто. Управо тај начин освајања тржишта је довео познате музичке жанрове пред ЕДМ изазов. Како одолети нечему што покреће свет?

ЕДМ је скраћеница за електронску музику (енг.) која обухвата различите жанрове музике као што су : техно, хaус, транс, хардстyле, дaбстеп, трeп итд. Како у свету, тако је и код нас технолошка револуција отворила врата свима који желе да се баве музиком или да од ње профитирају. На српској музичкој сцени одигравају се вртоглаве промене. Баук турбофолка који је кружио Србијом почео је да се судара са звуцима електронске музике. Фолк је задржао срцепарајуће текстове али се инструментал окренуо Западу. Спој неспојивог померио је естраду корак даље. Промене могу да се чују у првим годинама XXИ века када народњаци добијају нови облик.

Слободан Нешовић, власник музичкоиздавачке куће Маском је у једном интервјуу повукао паралелу између хрватске и српске музичке сцене чиме је објаснио српски разлог праћење трендова: ,,Џибони – то вам је као добре италијанске ципеле, класичне ципеле, које могу стајати у излогу и годинама. Насупрот томе, српска музика долази одоздо, из подрума, из aндергрaунда, из клубова, са сплавова – и то нису ципеле, него каљаче, односно скупе патике. За разлику од ципела, патике се мјењају, чак и двапут у сезони. У задњих неколико година много се драматичније променио изглед патика у односу на ципеле. Класичне ципеле су, у суштини, увек исте.“

Некада се стицао утисак да је рок својом појавом нервирао властодршце и све којима је социјално-економски статус био компас за размишљање. Другим речима, идеалан за мрзитеље друштвено-исплетеног и наметнутог шаблона. Могућност мобилисања великог броја људи, обарања рекорда посећености на концертима, грубљи звук инструмената и атипичан изглед извођача представљао је прскос и утабавање новог пута. Хорско певање је одувек било убеðивање, придобијање пажње, развијање осећаја заједништва. Проналажење смисла тамо где можда и не постоји је људски вентил. Где се рок изгубио? Зашто је месија на апаратима? Зашто нико не жели да иде утабаним путем? Да ли је већ виђено толико неисплативо?

У Србији, постпетооктобарска елита није била уображена као социјалистичка. Били су скромнијих културних схватања и нису одмицали даље од ,,народне“ културе. Гледајући кроз њихове пинк наочари, долазимо до закључка да је музичко небо над Србијом преплављено идентичним звездама и звездицама и да ништа сем њега није вредно пажње, а ни слушања. Тешко је наћи дисаљку у мору турбо-фолка, шунда и бесциљног набрајања марки одеће и алкохола. Како препознати алтернативу у апатичном смогу када све личе једна на другу? Музичка мрежа плете се свакодневно. На којој се граници сакупљају избеглице из стварности?

Почетком века, антипод народњацима био је реп у свом изворном облику. Настао је у Америци, меðу црнцима као подреðеној класи. Као један од четири елемената хип хоп културе изникао је из бетона, заливао се крвљу и калемио гневом. Без обзира на поднебље, културу и услове неке земље, увек је исти. Указује на друштвене неправде, психичка стања, директно оптужује систем и прозива политичке воðе. У гласу извоðача осећа се бес, осуда. Реп је музика улице, а тамо има више људи него на бироу. Први правац користио је туђе песме као подлогу а затим их надграђивао својим текстовима као личним печатом аутора. Иако је било оспоравања, естетска и уметничка вредност су присутне, а слободом мишљења и говора стварала се илузија обрачунавања са државницима. Прво поигравање са Утиском недеље је тада изазвало већи бунт него пре коју годину.

У Србији, оснивачи реп музике су били прави борци против система и политичких потеза актера на власти. На првој линији фронта реп сцене у Србији је Београдски синдикат који ће 22. марта прославити пунолетство. Повратком на сцену, након паузе, показали су да су остали верни свом путу и да нису прихватали нове сапутнике. Своју филозофију и начин мишљења нису дирали због чега је повратничка песма наишла на подсмех. Лако је исмевати отварање очију, ако се заборавља да многи не виде. ,,Систем нас лаже? Ма немогуће!“, реаговаће интернет семенкари. Пронаћи ће се увреðеним што је неком могло да падне на памет да би они, богови здравог разума, приземни психолошки стручњаци, поверовали трбухозборцима пред камерама. Не пада им на памет да носе туðе ципеле, а камоли да постоји неко ко их нема. Смешно им је и клиначки што неко аплаудира откривању топле воде, а заборављају да се у Србији многи не купају. Поред нових димензија, погледи се скупљају, гледа се у сопствени врт. Волтеров савет бива погрешно схваћен. Критика је усмерена на критичаре уместо на оно што критикују.

Не може свако да напуни Арену, чак иако дели карте уз зрна кафе и пола литре бензина. За разлику од новокомпонованих репера, остају доследни просвећивању младих позивајући их на прави пут без пропагирања порока. Данас свако може да буде репер јер је могуће снимити песму и за мале паре. Не мора глас ни далеко да се чује, довољно је бити икона свог краја. Словослагање о армираном бетону у свом делу града прогураће на сцену још једну врелу главу. Што се више лупа чекићем по локал патриотизму, то је боље. Процеðени извоðачи дају само пар капи онога што је публика заправо жедна. Исто је као и са књигама, има више писаца, него читалаца. Али то није музика, то није позив, ту нема идеологије, само пар прегледа и евентуално који палац горе.

Ипак, отвара се ново питање: Да ли је електронска музика успела да присвоји и ову алтернативу? Кокетирање са електронском музиком одвело је реп у још мрачнију собу, није одолео технолологији. Иако је треп присутан већ 15 година, на српску сцену се пробија у последњих пар, тачније од 2010. Треп музика је настала на југу Америке кроз битове Ди-џејева као последица жеље тврђег репа. Сама реч треп означава место где се дрога пакује, продаје или сакрива. Додатно раслојавање већ разореног друштва створило је нове ритмове, спорије реповање и занимљиве мелодије. Акценат није на критици вођења политике већ се фокус помера на културу улице, журке, дрогу, насиље и безнађе. Репери постају наратори и сведоци уличног живота и циљ је не улепшавати стварност већ је што суровије приказати. Свој траг хибридни реп оставио је у песмама Бијонс, Лејди Гаге, Кејти Пери и другим глобално препознатим извођачима, и тиме непланирано ушао у комерцијалу. Смело поигравање трепа се може чути и у домаћим песмама фолк дива. Брисања граница репа на српској сцени јасно се чује у текстовима, који су, истина, остали блиски улици али су испевани на фолк начин. Посебан нагласак ставља се на провокативне И акционе спотове који гутају критику, ако је уопште И има. Чак И оно што је на тренутак засијало као дрскост, заклоњено је новим електронским облаком. Кад алтернатива дође у додир са популарним, губи свој смисао.