Студентски радови

Шамар уместо закона

8. мај 2015.
Александра Пајовић

Добро дошли у Србију, земљу сељака и патријархата, државу у којој се ваздан добро јело и пило, а све болести лечиле ракијом. Овде се мушкарци воде оном старом „ Мушкарац треба да удари шаком о сто, а жена треба да ћути“. Реалност је сурова, жене заиста ћуте и трпе, неке прођу с лакшим повредама, неке покопане. У Србији је свака трећа жена жртва насиља, а да ствар буде још гора, суочени смо са појавом феминицида. Универзална људска права и слободе добијају епитет „ глувонемог посматрача “ с обзиром на то да су загарантована словом закона и Устава, али им се сврха загубила негде међу тривијалијама.

Сваке године се одржава покрет „ Шеснаест дана борбе против злостављања жена“ и о проблему се говори отворено  384 сата, али након тога наступа дуг период тишине. Мучна и тешка тишина  гута сваки јецај, сузу, позив у помоћ, сваки сећај за правду и морал. Жене су немоћне, док мушкарци некажњени за своја злодела стичу осећај надмоћи и правичности. Жене се третирају као ствари, инфериорна и неморална бића која заслужују такву судбину, а закон апстиненцијом то потврђује. Не прође ни дан, а да у јавности не одјекне неки случај насиља над женама. „ Мерима, види колико крвариш, зашто не умреш , говорио је док ме је убадао ножем“, исповест је жене, коју је супруг избо ножем чак 15 пута. Мерима је преживела, а последица су парализована десна шака и трауме, које не јењавају, а насилник је прошао са минималном казном, свега шест месеци затвора.

Ако мислите да жене заслужиле такву судбину, грдно се варате. То је могла бити ваша мајка, сестра, тетка, другарица, то сте могли бити Ви. „ Чудни су путеви Господњи“, каже стара изрека, и никада не знате ка коме ће Бог, пардон, мушкарац насилник упутити прст, неретко шаку.

Затечени сте? Размислите да ли је ћутање оправдано када је јавности познато преко 8000 случајева злостављања жена у Србији, а тај број је у константном порасту?! И када споменем да је од почетка годне убијено 22 жене, оћутаћете. Одаћете лажну почаст тим јадним женама и отрчати у загрљај свом безбрижном животу. Заборављате Кантове речи „ Никад ништа не изазива побуну више од неправде. Сва друга зла, која трпимо, нису ништа према овом“.