Лелић се налази на североисточном крају Лесковачке висоравни, а на јужној страни од града Ваљева. На северној страни села налазе се узвишења: Брдо на коме је село, Прљуша, Млађеви, Марковац, Врана до Стрмне Горе и Јечмиште, док су на источној страни Бобија, Калуђерско брдо и Ћелијанске Стране. Село је саставни део општине у Ваљеву. Поред овог села у састав општине улазе и друга: Стубо, Сандаљ, Стрмна Гора и Сушица. Лелић је престоница српског народа, где се родио Свети владика Николај.
Земљиште је кречњачко, препуно вртача разноликог облика. Вртаче су отворене, а неке су испуњене водом и граде сеоска језера. Да нема њих земљиште би било равно, а овако је врло неравно. У селу постоје само два извора Љутенац и Студенац под Млађевима. Код Љутенца се налази школа. Оба извора су доста јака и ретко пресушују. Извори нису у стању да подмире сву потребу у води, па самим тим село Лелић долази у ред безводних ваљевских села. Недостатак у води се подмирује са барском и језерском водом, а по потреби и са водом из бунара. Од текућих вода у овом селу једина је Градац која протиче источним крајем села, кроз камениту, неприступачну и стрмовиту долину. Долина Граца је превише уска, да кроз њу једва пешке може да се прође.
У селу нема ниједне речице или поточића. Свега су у селу две клисурасто камените и стрмовите долине које се спуштају према Грацу. Једна се зове Бошњачки Поток, а друга Дубоко. Обе долине су суве и при дну се састају.
Сеоска имања су по у долинама на јужној и западној страни села. Језгра имања су вртаче и сматрају се као најбоља имања. Земља је сува и рађа само у време кишног лета. Ливада и пашњака нема у овом селу. Најбоља сеоска имања су: Мишковића Долине и Долови до Богатића и Лесковца, Долови до Стубла и Сандаља заједно са селом Марковац на северу. Лелић је особито пошумљен. Све падине и висови пошумљене су обичним лиснатим дрветом. Најлепше шуме су код ћелијске цркве и сеоске по Прљуши и Врани. Сви висови на северној страни села, уколико су пошумљени, сеоска су својина. Тако су сеоска својина: Млађеви, Јечмиште и Врана. Падина Граца и сва брда око њега су својина ћелијске цркве. Породичних заједница има на Марковцу и Јечмишту, а то су оне стране које су поред имања и које се нису могле крчити.
Село је збијеног типа. Куће овог села су на северној падини, све су једна до друге, са малим окућницама, а са брда се спуштају у долину Бошњачког Потока. Изузетак од овога су новије куће, које су саграђене по имањима, а то су куће најновијих досељеника. У западном крају села, на узвишици Грабовцу, налази се старо гробље и носи назив Маџарско Гробље. Кроз средину села, поред Љутенца, па преко Марковца водио је стари пут за Ваљево, који је у турско доба био добро одржаван. Овај пут је био једини пут којим су се сва села с Лесковачке Висоравни и суседна села спуштала према Ваљеву, а он је данас замењен путем Ваљево-Јелова Гора-Ужице. На северној страни села, при улазу у град Ваљево налази се знатан огољен вис Врана.
За име о селу постоји народно веровање. Прича се да су се прве досељене породице у селу презивале Лелић, па је село по томе добило назив.
По причању и традицији Лелић је био хајдучко насеље. Најстарији досељеници овог села јесу данашњи Зарићи. Према легенди за њих се зна да су дошла два брата и засновали две куће у близини данашњег Љутенца, а самим тим и проширили село доласком четири породице из Црне Горе.
Лелићани се занимају свим привредним занимањима којима и суседни сељаци ове области. Земљиште је неродно, само кишних лета понешто роди, иначе су честе неродне године. Због овога су Лелићани принуђени да се баве другим занимањима или да се одселе. Најчешћи занати овде су зидарски, ковачки и коларски. Ни друга споредна занимања, нису у стању да подмире све радове домаће потребе, па често мушка деца одлазе у службе, те се тако и не враћају у село. Готово свако село у Тамнави и Посавини има понеког Лелићанина, који је чак задржао име свог села.
Најлепша знаменитост овог села је стара црква у Ћелијама. Сама црква се налази у брдовитом пределу. Црква има велико имање, које је пошумљено, а од кога је знатан део и отуђен. Околина цркве учинила је само цркву скривеном и невидљивом, а до ње се може доћи само кроз котлину. Ћелијама се зове цео источни крај села и све кршевите падине Граца. Испод Ћелијског и Калуђерског Брда налази се једна мала зараван и на тој заравни црква и њене зграде. Некада је била манастир, а данас је световна црква. Као и сви други српски манастири она је центар духовности српског народа. Црква је од камена с једним кубетом и новог је порекла. Неколико пута је била харана и пљачкана. Поред цркве, са десне стране, одмах до западних врата сахрањен је војвода Илија Бирчанин.
