САСВИМ НЕОБИЧАН ДЕЧАК

Титулу најмлађег читаоца године Библиотеке града Београда носи управо једанаестогодишњи Александар, што ни мало не чуди, с обзиром на то да је само у претходној години прочитао триста књига. Његова хуманост је оно што даје веру да поред свих лоших примера која су доступна многима путем медија, посебно омладини, има и даље оних који се тога клоне и чувају оно људско у себи. Иако се по свему судећи разликује од осталих, дане проводи сасвим обично.

александар

НАЈМЛАЂИ ЧИТАЛАЦ ГОДИНЕ

Александар Пејчиновић из Београда, чије име ових дана постаје све препознатљивије, већ четврту годину узастопно носи титулу најмлађег читаоца године. Иза питања зашто је то тако, крије се више одговора. Пре свега, он је овогодишњи добитник награде Читалац године, коју додељује Библиотека града Београда, јер је за годину дана прочитао триста књига. Слова је научио са две и по године, претходно питајући и интересујући се за слова на колима, таблицама, рекламама, а потом и за остале слиженије речи док није дошао до реченица. У учењу слова му је помагала мама, правећи са њим слова од глине и пластелина. Љубав према читању јавила се у трећој години живота, када је научио да чита и пише. Углавном чита књиге које су његовог узраста, али на листи се нађу и неке озбиљније попут историјских и верских, или које му на први поглед делују занимљиво. Другари који имају обичај да читају књиге често питају Александра за препоруку, и обично то буду деца која су вреднија и која уче мало више од осталих.”Тинејџерима бих препоручио књигу Бака Гангстер Дејвида Вилијамса, која ми је дефинитивно једна од омиљених и једна од ретких којој се увек радо враћам. Затим било који део дечијих књига из едиције Џеронима Стилтона, романе Уроша Петровића и тако даље.”- каже Александар. То што је начитан омогућава му да свој речник прилагоди у складу са својим саговорником и да разговара на различите теме. Иако читање заузима већи део дана, своје време посвећује и писању. Пише углавном приче, песме од којих је једну посветио мами, тренутно пише књигу за коју се нада да ће завршити до следећег сајма књига, а ту су наравно и неке теме које тек планира да реализује, а једна од њих је „Како дан проводе дечаци, а како девојчице“.

слова

ПОЗИТИВНЕ И НЕГАТИВНЕ КРИТИКЕ

Због досадашњег успеха, наишао је на многе негативне реакције од људи који га не разумеју, не подржавају и који му се подсмевају. Обично му говоре ствари попут тога да чита сликовнице и да све књиге које чита имају по пет страна. Једном приликом је наишао и на коментар да се остави књига и оде у ријалити. Што се тиче ријалити програма, није упућен у цео концепт и садржај, али му је јасно да оно што се ту пласира није паметно и вредно пажње. Али, ту су и они који га бодре и подржавају и који желе да буду попут њега, што често и чује од својих другара из школе, како вршњака тако и ученика који су млађи. То му је занимљиво и драго, јер воли моменат кад сазна да има још деце који су његови истомишљеници. Због великог броја прочитаних књига, многи га називају генијалцем, иако је поносан на тај епитет, више би волео да га називају само дететом ширих интересовања које има дужу косу. Не жели да се друга деца осећају угрожено и сматра да још треба да учи. На претходно поменуте провокације реагује тако што се труди да их игнорише, да их не слуша, јер оно што заиста жели је да истраје у свом циљу који себи постави без обзира на препреке које му се нађу на путу. Сматра да увек прво треба поћи од себе, јер не може мењати друге док не промени себе. Што саветује и свим осталим људима.

ЗАШТО БАШ ДУЖА КОСА?!

Поред поменуте награде, препознатљив је и по дужој коси коју одржава дужом, како би је донирао деци оболелој од рака. Косу је почео да пушта пре три године, а обвјашњава нам и како је дошао на ту идеју: „На једној од друштвених мрежа угледао сам објаву једне девојчице која болује од рака и којој је потребна помоћ, пошто је изгледала јако тужно, одлучио сам некако да помогнем”, прича Александар. Након тога је видео акцију фризерског салона Километар косе где се иста донира у те сврхе и одазвао се том позиву. Потребно је да коса израсте петнаест центиметара. У томе је желела да учествује прво мама, како он не би морао да пушта косу и суочава се са разним коментарима који би касније уследили, али је у томе спречена јер јој је коса била фарбана, а само природна долази у обзир. Њему то није тешко пало, јер је свакако хтео да то учини он. Прима разне негативне коментаре и на тему косе, попут тога да је девојчица, због чега му се нека деца подсмевају. То га не спречава да и даље чини добро дело, јер то заиста жели. Штета је што је данашњој деци промењен систем вредности, и што се оваквим стварима смеју, уместо да их подрже.

КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ…

С обзиром на то да је веома хиперактиван, не чуди и чињеница да је тренирао више спортова и изучавао различите врсте професија. „Тренирао сам аикидо до жутог појаса, затим фудбал, где сам у улози голмана, са својим другарима из одељења освојио једну од, мени лично најдражих награда, а то је златна медаља на Олимпијади Жабац”- препричава овај свестрани шестак. Ишао је на пливање, учи енглески већ осам година и игра фолклор. Завршио је курс манекенства, курс новинарства и ишао је на шах где је освојио златну медаљу. Да му обавезе према школи дозвољавају, ишао би на бар још три активности колико енергије има. Омиљени предмети су му, поред српског, географија, биологија и физичко. Због ширих интересовања не може да се одлучи за једну професију којом би се бавио у будућности са ове тачке гледишта. До скоро је желео да буде свештеник, јер јако поштује религију и приватно је изучава. “Прочитао сам Библију, додуше само Стари Завет, планирам ускоро да прочитам и Нови”- додаје Алексадандар. Тренутно би волео да буде адвокат јер жели да доноси правду међу људима и сматра да би успео у томе с обзиром на то да је комуникативан и начитан.